Између нотификације и позива: Зашто волимо гласовне поруке

Звук нотификације за нову гласовну поруку готово увек ми измами осмех.

Још више уживам када притиснем дугме за снимање и уместо да куцам, изговорим све што желим да кажем, признајем.

И моји пријатељи вероватно деле ово искуство - једна од мојих најбољих другарица стално шаље гласовне поруке, а најдужа је трајала чак 14 минута.

Звучала је као мали подкаст - у њој су се смењивали препричавање догађаја, туђе реакције, смех, нервоза и сузе.

Била је то права вртешка емоција, а ја сам била упућена у сваки детаљ.

Током 2013. године, Воцап, апликација за дописивање у власништву компаније Мета, увела је функцију размене порука која омогуц́ава слање снимка гласа.

Исте опције нешто касније увели су и Вајбер, Instagram и Телеграм.

Гласовне белешке могу понудити емоционално слојевитије начине говора, рекао је Мартин Граф, психолог са Универзитета Јужног Велса који истражује онлајн комуникацију за ББЦ.

„Ако не шаљете само текст, већ и глас - преносите емоцију и тиме умањујете неизвесност, тако да смо сигурнији у оног са ким разговарамо“, додао је.

Али зашто их толико волимо?

Оне су гранична појава између писане поруке и позива, каже Павле Зељић, докторанд књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду.

„Појављују се када обичан позив делује компликовано, али и сувише куцања постане проблем, па гласовна порука постане линија мањег отпора, јер захтева мање труда и од писања, и од телефонског разговора", додаје он за ББЦ на српском.

Ипак, захтевају и одређени труд примаоца, ако су сувише приватне или поверљиве, некад се мора посегнути за слушалицама.

Аутентична комуникација и нови жаргон

Студенткиња Наталија Лукић гласовне поруке најчешће користи из два разлога - када има много тога да каже и када су јој практичније од куцања.

„Кад идем улицом или радим нешто, лакше ми је да овако комуницирам, а ако имам доста тога да поделим, само снимим мали подкаст за пријатеље", каже кроз осмех.

Додаје да јој се гласовне поруке допадају јер делују природније од текстуалних.

„На тај начин лакше пренесем оно што желим да кажем, али и емоције, порука звучи искреније и ближе него када је само напишем", каже она.

Са становишта језика, гласовне поруке могу бити и кратке, недовршене мисли, али и дужи, заокружени говори, попут честитки или порука захвалности, па због тога представљају посебан облик комуникације, пише у раду руске научнице Феномен гласовних порука у савременој комуникацији,

„Предност је огромна и огледа се у свему што прати сам говор – у тону, интонацији и боји гласа.

„Писани текст је нужно ограничен - без обзира на употребу емоџија или знакова узвика, куцана порука лако може деловати хладно, дистанцирано или бити погрешно схваћена као иронија или љутња", објашњава Елена Павловић, истраживачица на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу за ББЦ на српском.

На тај начин глас „смањује простор за неспоразуме, олакшава саосећање и уноси дозу блискости коју текст на екрану просто не може да замени."

Гласовне поруке су флексибилне - могу бити врло кратке или веома дуге.

„Није баш лако рећи да ли ће опстати посматрање гласовне поруке као некаквог карактеристичног феномена, али делује извесно да ће постати део свакодневице слично као што је то учинио селфи", указује Зељић.

Па ипак, фотографија сопственог лица усликана предњом камером, постала је не само уобичајена, него и пожељна појава у многим друштвеним групама.

„Јасно је да се тон и интонација лакше преносе природним гласом, него преко текста, и да то олакшава преношење финијих нијанси у исказу, али треба имати на уму да су млађе генерације већ дуго на интернету биле склоне да стилизују и начине дописивања", додаје он.

Ту није реч само о „типичним скраћеним облицима речи, него и свесном неупотребљавању великих слова, знакова интерпункције, одређених емоџија, што све представља вид мотивисаног стилског поступка, а не просто занемаривање језичких конвенција."

У том смислу, прелаз на гласовну поруку као медиј можда може бити нови облик „жаргона аутентичности" којој нарочито генерација З тежи као идеалу, закључује он.

Погледајте видео о симболима који шаљу важне поруке:

'Некад је напорно преслушати, признајем'

Наталија признаје да јој понекад није лако да преслуша дуге гласовне поруке, али јој у томе помаже опција за убрзавање звука.

„Та функција одговара нашој краткој пажњи", каже она.

Ипак, научници не верују да ће гласовне поруке у потпуности заменити писану комуникацију, већ је допунити.

Оне имају већу емоционалност и флексибилност, али нису увек практичне, пише у раду немачких истраживача.

Када су се појавиле, један од главних изазова гласовних порука била је њихова дужина.

Да би олакшале слушање дугих порука, апликације за дописивање увеле су опције за убрзавање репродукције, па се поруке могу слушати брзином од 1,5 или 2 пута већом од уобичајене.

„Реченице у гласовној поруци су специфичне - задржавају лежерност, недовршеност и паузе које су природне када говоримо, али ти обрасци сада постају трајни део наше свакодневне дигиталне комуникације.

„Због тога ће се формат сигурно даље развијати, што већ видимо кроз увођење опција за убрзавање снимака или аутоматско претварање гласа у текст", закључује Павловић.

Погледајте видео: Зашто гледамо убрзане снимке на интернету

Помаже људима са дислексијом

Гласовне поруке могу бити корисне и људима којима читање и писање представљају већи изазов.

Тридесетогодишњи Вељко Ковачевић верује да су му гласовне поруке помогле да лакше комуницира са пријатељима.

„Писање са дислексијом значи сталне борбе са правописом и грешкама у куцању.

„Када треба да напишем нешто дуже или сложеније, гласовна порука ми је много једноставније решење, лакше ми је да изговорим оно што мислим", каже он.

За људе са дислексијом, које могу имати тешкоће са брзим читањем, разумевањем или писањем текста, гласовна порука може бити једноставнији начин да размене информације и изразе мисли, према подацима Центра за дислексију Америчког универзитета Јејл.

Умирујуће дејство

Понекад је довољно само чути нечији глас да се осећамо боље.

„Кад ми недостају сестре, волим да добијем гласовну поруку од њих.

„Имам осећај као да сам упућена у све што се дешава, иако живимо у различитим државама", каже правница Милица Павловић.

Истраживачи са Универзитета Висконсин-Медисон у САД су 2011. године мерили како група деце реагује када добија телефонске позиве од родитеља, у поређењу са текстуалним порукама.

Утврђено је да се ниво хормона стреса, кортизола, смањује када чују глас родитеља у телефонском позиву, док се окситоцин, хормон који је задужен у формирању добрих међуљудских односа, повец́ава.

Студија је посматрала телефонске позиве, а не гласовне поруке, али њен увид у вредност слушања гласа блиских људи - и даље би могао бити релевантан, пише ББЦ.

И зато кад следећи пут чујем звук нотификације за гласовну поруку, знам да ме са друге стране не чека само информација, већ мали део нечијег дана који је, уз све емоције, одлучио да подели са мном.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk