Сексизам може да остави 'ожиљке на мозгу' жена

Суптилни сексизам који прожима свакодневни живот често се отписује као неважан.

Међутим, истраживања показују да може да има трајне последице, међу којима је „стањивање“ делова мозга.

Ако су вам некада као жени добацивали или звиждали за вама по ноћи, познато вам је колико стресну реакцију то може да изазове.

Може да вам активира одбрамбени механизам и да вас учини физички уздрманим и рањивим.

Све моје пријатељице су имале таква искуства и све смо ми у неком тренутку живота ишле пешке кући у мраку стежући кључеве у рукама.

Чак сам се пријавила на часове каратеа на факултету, у случају да дође до најгорег, и кроз сталне вежбе научила како да ефикасно оборим противника на земљу и ударим праву тачку притиска да бих код њега изазвала бол.

Кад нежељена сексуална пажња није непосредно претећа, међутим, она се често отписује или игнорише.

Али то не значи да не оставља трајне психолошке последице.

Истраживања сада показују да чак и свакодневни чинови сексизма имају реперкусије које се протежу кроз тела и животе људи.

Покрет за права жена остварио је многе успехе у протеклом веку.

У многим земљама, једнака плата сада је законски захтев, а полна дискриминација је илегална.

Велика Британија је имала три премијерке, а лидерке постају уобичајеније и у другим областима.

Остају, међутим, разлози за забринутост да се родна равноправност нашла у стагнацији у Великој Британији и другде, или да је чак почела да назадује.

Статистика о родном јазу у платама и даље је присутна, а насиље над женама и девојкама наставља да расте.

Глобално гледано цифре су забрињавајуће - скоро свака трећа жена била је подвргнута физичком или сексуалном насиљу, или оба.

А потом су ту суптилни облици сексизма који могу да прожимају свакодневни живот, као што су снисходљивост или омаловажавање.

Или доброћудни сексизам наизглед позитивних родних комплимената, који алудирају на идеју да су жене природно љубазније или емотивније, а мушкарци природно рационалнији или доминантнији.

Ове претпоставке су укорењене у родне стереотипе који могу да наруше оснаживање жена и „учврсте њихов потчињени статус“.

У међувремену, у САД, информације о здрављу жена недавно су обрисане и измењене на интернет страници владе, према извештају објављеном у Ленсету, у чланку социолошкиње Патрише Хоман са Државног универзитета на Флориди и њених колега.

„Информације које су додате учвршћују биолошки сексуални есенцијализам, представљају женска тела као слаба или говоре да им је потребна заштите и представљају транс особе као претњу“, истиче сиже овог извештаја.

Садржај уклоњен са странице тицао се неге за мајке и репродуктивног здравља.

У то је спадао и линк на сада угашену интернет страницу репродуцтиверигхтс.гов, која је пружала информације о приступу лековима, контрацепцији, хитној нези и услугама абортуса.

Тражили смо коментар од америчког Министарства здравља, али нисмо добили одговор до времена објављивања овог текста.

Све скупа, ово су примери онога што се назива „структуралним сексизмом“, који Хоман дефинише као системску родну неравноправност повезану са моћи и ресурсима, укорењену у нашим социјалним институцијама.

„Суштина је у начинима на које моћ, статус и ресурси нису у равнотежи између мушкараца и жена“, објашњава она.

'Ожиљак' на мозгу

Последице по здравље жена, зато не изненађује, могу бити значајне и не увек моментално видљиве.

Велика студија у којој је анализирано више од 7.800 скенова мозга у 29 земаља показала је да друштвене родне неравнотеже физички мењају мозак жена.

Ово истраживање је показало да жене које живе у земљама са већом родном неравноправношћу имају тањи кортикални слој у можданим регијама повезаним са емоционалном контролом, отпорношћу и поремећајима у вези са стресом као што су депресија и пост-трауматски стресни поремећај.

Николас Кросли, психијатар са Бискупског католичког универзитета у Чилеу, рекао ми је прошле године кад је истраживао моју књигу Хранитељи, да је то као да неравноправност коју жене доживљавају „оставља ожиљке на њиховом мозгу“.

Разлог зашто мозак може да се промени као резултат стреса од неравноправности потиче од процеса званог пластицитет, а то је начин на који се мозак прилагођава у зависности од тога шта смо искусили или научили.

Дакле, ако вештина као што је жонглирање показује приметне промене у мозгу, објашњава Кросли, онда из тога произлази да доживотно искуство сналажења у друштву које вас обезвређује оставља трајне последице, будући да хронични стрес инхибира природну способност прилагођавања мозга.

Кључно од свега, установљено је да се ове разлике у мозгу смањују у земљама које су родно равноправније, а нису примећене у истој мери код мушкараца, мада су мушкарци такође доживљавали више промена на мозгу у већини неравноправних земаља.

„Дакле, ако побољшате родну равноправност, побољшали сте здравље жена и то би вас све коштало мање“, каже Кросли.

Последице по ментално здравље родне дискриминације примећене су и у другим истраживањима.

Једна британска студија показала је да су жене које су искусиле родну дискриминацију имале лошије ментално здравље четири године касније.

У студији спроведеној на скоро 3.000 жена, свака пета је пријавила да је искусила сексизам, који је варирао од осећања небезбедности у јавним просторима, до увреда или физичких напада.

Ове жене су биле три пута склоније да пријаве психолошко узнемирење и мање животно задовољство.

„Поновљена изложеност стресним искуствима током времена може да доведе до трошења и хабања тела, а онда те штетне биолошке промене могу да се повежу са лошим менталним стањем“, каже Рут Хакет, психолошкиња здравља на Краљевском колеџу у Лондону, водећа ауторка студије, које потврђују Крослијеве опсервације.

„То напросто троши људе.“

Неколико година касније, Хакет је урадила пропратно истраживање да би добила сличне резултате код жена старијих од 52 године.

Оне које су пријавиле родно засновану дискриминацију, као што је узнемиравање или неуказивање поштовања, показивале су пропадање менталног здравља шест година касније, као и већу усамљеност и мање животно задовољство и квалитет живота.

Узевши све то заједно, ови резултати показују да родна дискриминација прави трајну штету.

Поређења ради, одвојене студије су показале да жене које живе у друштвима са већом родном равноправношћу имају нижу стопу депресије, једнако као и жене у равноправнијим везама.

Поред последица по ментално здравље, ту је и шире питање неравноправног медицинског третмана кад је у питању здравље жена.

Добро је документовано у научној литератури да се бриге жена за физичко здравље схватају мање озбиљно у медицинским окружењима.

Једна студија је показала да су жене на хитним пријемима ређе добијале средства против болова у форми опиоида од мушкараца.

Такође је ређи обичај да им се препишу друга средства против болова, чак и ако су симптоми бола исти, показала је једна студија из 2024. године.

Аутори студије наводе:

„Наш рад показује системску родно повезану неједнакост у руковођењу болом: пацијенткиња отпуштена са хитног пријема много је мање склона да добије лечење за притужбе на бол, у поређењу са мушким пацијентом.“

Погледајте видео: Шта се крије иза тренда #ДубаиПортаПоттy

Врзино коло штете структуралног сексизма

Постоје многи други преклапајући разлози зашто је структурални сексизам толико штетан.

Патриша Хоман објашњава да он ограничава приступ жена основним ресурсима, који промовишу благостање, као што су фер плеј и самосталност.

Он такође може да повећа њихову изложеност штетним искуствима као што су породично насиље, небезбедно радно окружење и хронични стрес.

Постоје лоше стране и за мушкарце.

На први поглед, они би могли имати користи од свеукупно веће плате и код куће, ако обављају мање посла, али, као што објашњава Хоман, структурални сексизам може да изроди некорисне норме мушкости које охрабрују ризиковање, насиље, злоупотребу наркотика и избегавање тражења здравствене неге.

У интимним везама, повиновање традиционалним нормама мушкости има негативне последице и по мушкарце.

Велика мета-анализа која обухвата 19.000 учесника показала је да су мушкарци који прихватају особине као што су доминација над женама, потрага за статусом и сексуални промискуитет, склонији да искусе проблеме са менталним здрављем.

Као што су то дефинисали аутори студије, „сексизам није само друштвена неправда, већ такође има штетне последице по ментално здравље за оне који прихвате такве ставове“.

Другим речима, кад мушкарци дубоко у себи усвоје строге родне норме, то може да утиче на њихово здравље на трајне начине.

Исти онај систем који им даје привилегије, може да доведе до тога да се мушкарци осећају као да морају да следе нереалистичне верзије мушкости, а ако та њихова визија не буде испуњена, то може да допринесе лошијем менталном здрављу.

Уз то, кад мушкарци буду лишени моћи, то може заузврат негативно да утиче и на жене.

Показало се да жеља за моћи и статусом, који се често очекују од мушкараца, директно доводи до више сексуалног злостављања.

Низ експеримената показао је да су мушкарци са историјатом осећања немоћи склонији да се упусте у понашања сексуалног узнемиравања кад добију привремену моћ над другима.

Како подстаћи на промену

Кад су у питању решења, постоје и личне и друштвене промене које сви можемо да предузмемо.

Старатељи младих људи могу да причају са следећом генерацијом раније у вези са одговарајућим понашањем и да се клоне родних стереотипа и сексистичких претпоставки, нарочито кад се има у виду да ти стереотипи могу да се намећу још колико од трећег месеца живота.

Родитељи би такође могли да буду свеснији у вези са мењањем сексистичких претпоставки у кући.

Поготово кад мушкарци исказују агресију према женама, названу „непријатељском мушкошћу“, то се повезује са повећаним бројем појаве насиља према женама.

На друштвеном нивоу, политичке мере могу да помогну да се реши ова неравнотежа, као што су обезбеђивање плаћеног породичног одсуства свим радницима, и мушкарцима и женама подједнако.

Ово је било успешно примењено у неколико нордијских земаља, где је плаћени приступ „користи или изгуби право“ повећао број мушкараца који користе родитељско одсуство.

То заузврат нормализује и вреднује старање, и, уз већу подршку код куће, помаже да жене остану тешње везане за радну снагу, ограничивши успутну економску штету.

Кад мушкарци преузму више обавеза у кући, сама идеја о томе шта је мушкост може временом да се промени и развије, до оне која обухвата бригу и бољу помоћ женама, чак развивши другачији осећај шта значи бити мушкарац, што је названо „брижним мушкостима“.

Кад су жене оснажене, од тога има користи читаво друштво, објашњава Хоман, будући да жене на позицији моћи обично улажу много више у здравство, јавно здравље, образовање, социјалну помоћ и друштвену безбедност преко програма који могу да унапреде здравље шире популације.

„С друге стране, већи структурални сексизам доводи до смањеног јавног трошења на ове области, што је штетно по све, па чак и мушкарце.“

И, коначно, отворени разговор о последицама сексизма може да помогне да се укаже на могућу штету.

Постоје чак и докази да јавни разговор о нежељеној дискриминацији може бити користан по ментално здравље, јер може да доведе до веће подршке.

Истовремено, међутим, морамо да прихватимо структуралну свеобухватност проблема и да појединачно деловање није довољно.

За сада, докази и даље доносе отрежњујућу слику о томе колико још мора да се ради на томе да би жене живеле у свету у ком се осећају не само безбедно, већ и у ком исходи њиховог здравља нису погођени укорењеним структуралним сексизмом.

Промена је, међутим, могућа, ако више нас говори јавно о улозима.

* Мелиса Хогенбум је новинарка ББЦ-ја за здравље и науку, и ауторка књиге Хранитељи (2025) и Комплекс мајчинства.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk