Замрзнута иранска средства: Где је новац и зашто је важан за Техеран

Ослобађање замрзнутих иранских средстава на разним рачунима у иностранству једно је од најпроблематичнијих и најсложенијих питања у односима Ирана и неких западних земаља.

То је кључни елемент меморандума о разумевању који је недавно потписан са Америком са циљем окончања рата две земље.

Техеран одавно тражи приступ средствима заробљеним у иностранству, од којих му већина остаје ван домашаја због санкција и банкарских ограничења.

Иако се већина средстава не држи у Америци, Вашингтон игра битну улогу у одлучивању да ли може да им се приступи.

Стручњаци кажу да би ослобађање чак и дела овог новца пружио кључну сламку спаса за привреду уништену годинама санкција, економске изолације, вртоглаве инфлације и девалвације валуте, као и штете нанете недавним сукобом са Америком и Израелом.

Међутим, они упозоравају да ће претварање било каквог договора у праве трансфере бити веома споро и сложено, имајући у виду постојеће правне, финансијске и политичке препреке.

Која су, дакле, то средства и колико лако Иран може да им приступи?

Од чега се та средстава састоје?

Не постоји званична бројка за укупну вредност замрзнутих иранских средстава, али процене варирају од око 27 милијарди долара до више од 100 милијарди.

Средства се не држе на једном, приступачном рачуну.

Уместо тога, у њих спадају нафтни приходи, зарада од извоза нафте, гаса и електричне енергије, резерве у страним валутама које се држе у иностраним банкама и средства која се налазе у средишту правних спорова.

Кад Иран прода нафту у иностранству, исплате се обично похрањују на рачунима у земљи купца.

Међутим, санкције су често спречавале Техеран да поврати та средства.

Први велики талас замрзавања средстава датира још од 1979. године после талачке кризе у америчкој амбасади у Техерану.

Иако су нека средства била ослобођена под накнадним споразумима, нека потраживања и средства везана за војне уговоре потписана пре Исламске револуције 1979. године остају нерешена.

Други шири талас ограничења започео је 2011/12. године, са строжим нуклеарним ограничењима и искључењем Ирана из делова светског банкарског система.

Она су додатно пооштрена пошто се Америка 2018. године повукла из нуклеарног споразума из 2015. године (ЈЦПОА).

Како су ограничења била проширивана, све већа количина прихода постајала је заточена у иностранству, или формално замрзнута или предмет строгих ограничења на то како могу бити коришћена.

Постоје „различите врсте замрзавања“, међу њима средства која су формално блокирана, приходи који не могу бити повраћени, и новац везан у текућим правним споровима, каже Фредерик Шнајдер, економиста из Блискоисточног савета о светским питањима.

Где се држе средства?

Већина ограничених иранских средстава држи се изван Америке.

Значајан проценат је у Кини, највећој нафтној муштерији Ирана, са проценама које варирају од 20 милијарди до 50 милијарди долара.

Друге велике суме држе се у Ираку, повезане са исплатама извоза гаса и електричне енергије, процењене на између 10 милијарди и 15 милијарди долара.

Јужна Кореја је држала око шест милијарди долара у приходима од иранске нафте, који су пребачени на рачуне у Катару 2023. године, према борјкама изнетим у америчком Конгресу.

Међутим, Вашингтон је касније наговестио да Иран неће моћи да приступи тим средствима у догледној будућности, практично их оставивши насукане у Катару.

Друга средства се држе у земљама као што су Индија, Јапан и Луксембург.

Поређења ради, количина држана под америчким овлашћењем релативно је мала - око две милијарде долара, према америчком Конгресу - а већина је везана за судске одлуке и потраживања одштете, чинећи њихово ослобађање посебно осетљивим.

Која је улога Америке?

Упркос томе што се средства налазе углавном изван САД, утицај Вашингтона на њих углавном потиче од такозваних секундарних санкција.

Ове мере погађају не само Иран већ и стране банке, компаније и владе које послују са Техераном.

Било која институција која помаже у пребацивању иранских средстава ризикује да изгуби приступ америчком финансијском систему или плаћа пенале.

Као последица тога, земље које држе ирански новац често оклевају да пребаце средства без изричитог америчког одобрења.

Коју корист би Иран могао да извуче из договора?

Меморандум наводи два главна облика потенцијалног економског попуштања: изузећа која омогућују Ирану да извози нафтне и бензинске деривате, заједно са сродним услугама, као што су бродски превоз, осигурање и банкарство, приступ замрзнутим или ограниченим средстима, дајући иранској централној банци већу контролу над тим како се новац користи.

Он указује и на шире напоре реконструкције вредне најмање 300 милијарди долара за обнову и развој иранске привреде у сарадњи са регионалним партнерима, под програмом чији механизми спровођења треба да буду дефинисани у оквиру коначног споразума.

Америка је рекла да неће плаћати Ирану директно (за шта Трампова администрација каже да је у оштром контрасту са нуклеарним споразумом из 2015. године Ирана и администрације Барака Обаме), већ ће се уместо тога усредсредити на улагања у инфраструктуру, енергију, саобраћај и друге секторе.

Хоће ли средства стићи до Ирана?

У пракси, приступ овим средствима би могао остати ограничен, каже Есфандјар Батмангхелиџ, оснивач британске експертске групе фондација Бурс енд Базар.

Такви аранжмани се суочавају са „веома сложеним препрекама“, каже он ББЦ, што значи да би Иран могао да троши средства у оквиру неке конкретне земље, али да ће има проблема са међународним трансферима.

Шнајдер указује на дубљи проблем: несигурност око тога колико трајан било који споразум може да буде.

Неке америчке санкције уписане су у законодавство у Конгресу, каже он, што значи да председник не може у потпуности да их укине једнострано и може да нареди само привремена изузећа.

То ствара сумњу у трајање било каквог попуштања, додаје Шнајдер.

Сличан образац следио је и нуклеарни споразум из 2015. године, кад је Иран повратио приступ неким средствима.

Међутим, многе банке су остале опрезне и 2018. године Америка се повукла и поново увела санкције.

Прошле недеље су ирански државни медији јавили да су САД пристале да ослободе 12 милијарди замрзнутих средстава, али Вашингтон то није потврдио.

Постоји неизвесност и око тога да ли Америка може да искористи део иранских средстава као одштету заливским државама за штету насталу у рату.

Амерички министар финансија Скот Бесент написао је на Иксу почетком јуна да ће такви губици „бити исплаћени средствима извученим са иранских рачуна.“

Међутим, Иран је одбацио ову могућност, а заменик министра спољних послова Казем Гарибабади је изјавио да његова средства „нису ратни плен за Вашингтон, већ средства за исплату његових савезника“.

Шта би ово значило за иранску привреду?

Иранска привреда је 2024. године била вредна око 475 милијарди долара, према Светској банци.

Ирански званичници процењују економске губитке повезане са ратом и на до 300 милијарди долара, са привредом која ће се потенцијално смањити за око 10 одсто ове године.

Чак и када би само део средстава био ослобођен, то би била тек краткорочна помоћ.

Члан иранске Привредне коморе рекао је за ББЦ да је несташица страних средстава у земљи „достигла такву тачку да су многе наруџбе обустављене или су наишле на дуга одлагања, а извози су практично ограничени на основне потрепштине и храну.“

Стручњаци кажу да би приступ милијардама у чврстој валути могао да помогне у стабилизацији ријала, финансирању увоза, у шта спада најосновнија роба, и попуштању притиска на финансијска тржишта.

Али они упозоравају да то не би разрешило дубље структуралне проблеме.

Камран Недри, професор економије на Универзитету Имам Садик у Техерану, тврди да „контролисање инфлације и решавање кризе трошкова живота треба да постану приоритети пре било каквог програма обнове.“

Убризгавање финансијских средстава без реформе ризикује да подрије корист од њих, додаје.

Међутим, Мехрдад Вахаби, професор економије на Универзитету у Паризу 13, каже да је ирански изазов много шири - унапређење „дубокго пада инвестиција и индустријске застарелости“ у протекле две деценије.

„Без привредне сигурности, инвестиције нису могуће.

„Без правих инвеститора, иранска привреда неће цветати, а економски развој ће стати“, тврди он.

Реза Талеби, истраживач међународних односа на Универзитету у Лајпцигу, у Немачкој, сагласан је са тим.

Он каже да Иран мора да попусти напетости како би инвеститорима пружио сигурност да ће њихов новац бити заштићен од политичких и безбедносних ризика.

„Стање лимба између рата и мира је највећа препрека уласку капитала у привреду“, додаје Талеби.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk