Биљана Плавшић: 'Гвоздена дама' која је признала ратни злочин, па повукла реч

Биљана Плавшић, једина жена осуђена за ратне злочине пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ) у Хагу, преминула је 96. години у Београду, објавила је Радио-телевизија Републике Српске позивајући се на породицу.

Бивша чланица ратног руководства Републике Српске преминула је око месец дана после Ратка Младића, некадашњег команданта Војске Републике Српске, осуђеног за геноцид и ратне злочине, а биће сахрањена у Бањалуци, преносе медији.

Док су се поједини годинама вешто скривали да би ипак завршили иза решетака, Биљана Плавшић, бивша председница РС, једног од два послератна ентитета Босне и Херцеговине (БиХ) добровољно се предала суду 2001.

Оптужбе за учествовање у прогону несрпског становништва, геноцид и кршења правила рата првобитно је негирала, да би годину дана касније, у браон сакоу, проседе косе, не скидајући поглед са белог папира, делимично признала кривицу.

„Дошла сам из два разлога: да се суочим са овим оптужбама и да поштедим мој народ - јер је било јасно да би они платили цену било чијег недоласка.

„Сада сам се уверила и прихватам да су више хиљада невиних људи били жртве организованог и систематичног деловања да се уклоне Муслимани и Хрвати са подручја које су Срби сматрали својим", изговорила је Плавшић у Хагу.

Признала је кривицу за прогон несрпског становништва, а друге тачке оптужнице су одбачене нагодбом са тужилаштвом.

„Наш подухват је за жртве имао небројене невине људе", рекла је тада 72-годишња Плавшић.

У Шведској је одслужила шест од 11 година затвора на колико је осуђена 2003. да би са леденог Балтика повукла признање кривице 2009.

Биљану Плавшић, докторку биолошких наука су у западним медијима називали гвозденом дамом.

Говорила је да је етничко чишћење „природна појава" и била „за рат....до последње капи туђе крви".

Оштру реторику је с годинама ублажила те је у интервју за Времеизјавила „да је у току рата могло више да се постигне", али да су „касније одлучивали, а можда и у току рата људи са Запада".

Рат у БиХ завршен је Дејтонским споразумом, а Плавшић је била међу највећим поборницима његовог спровођења, тврдећи да је „донео границе и сувереност".

У очима западних политичара постала је одједном „умерена политичарка".

„Иронично је што је представљају као умерену странку јер се током вец́ег дела рата огорчено противила (Радовану) Караџиц́у, кога је сматрала умерено слабашним“, изјавио је тада Тим Џуда новинар и аутор књиге Срби: Историја и мит.

Караџића, касније оптуженог за најтеже злочине, наследила је на месту председника Републике Српске.

Политички лидер Срба у Босни је од човека „одмерених и реалних" изјава у њеним послератним говорима постао један од криваца за „ширење корупције".

„Како је једна позната интелектуалка могла да ћути суочавајући се са толиким понижавањима, злочинима, проливеном крви и масовним егзекуцијама?

„Како је могла остати човечна пред таквом издајом човечности?", питао се Ели Визел, амерички писац и добитник Нобелове награде за мир, у завршној расправи пре одређивања њене казне.

Од биологије до политике

Плавшић је рођена у Тузли 1930, следила је родитеље и попут њих докторирала биолошке науке.

Предавала је на Природно-математичком факултету Универзитета у Сарајеву, а била је неко време и деканка.

Претходно се усавршавала на њујоршком Универзитету Корнел.

Док није ушла у политику, објавила је више од 100 научних радова, истражујући болести биљака и примењујући електронску микроскопију у раду (детаљније проучавање ћелија и њених карактеристика) што се за то време сматрало напредним.

Отворено се противила режиму доживотног југословенског председника Јосипа Броза Тита.

После његове смрти 1980. Југославија се суочила са многим друштвеним и економским проблемима.

Зидови већ ослабљене државе попуцали су деценију касније, када се у свих шест република одржавају први парламентарни вишестраначки избори, а национална реторика узима маха.

Плавшић се баш тада политички ангажује.

„Дошла су времена пред изборе, прве вишестраначке. Никада нисам прихватала онај бивши режим (комунистички).

„Мислила сам: 'Ево, хвала Богу, сада долазе први пут слободни избори'", објаснила је за Радио Слободна Европа.

Са Момчилом Крајишником учествовала је у оснивању Српске демократске странке (СДС) Радована Караџића, али је тврдила да је имала само чланску карту.

СДС ће, уз Странку демократске акције (СДА) Алије Изетбеговића и Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) Стјепана Кљуића 1990. освојити највише гласова у БиХ.

Плавшић и Крајишник су постали чланови колективног Председништва БиХ, а две године касније поднели оставку.

Следећи пут Хрватске и Словеније, које су 1991. на референдуму изгласале независност, БиХ су се одлучиле на исти потез годињу дана касније, али су га Срби бојкотовали.

Ратни тријумвират

Када су Европска унија и САД признале БиХ као независну државу 1992. Караџић је прогласио стварање Српске републике Босне и Херцеговине, касније назване Република Српска, са седиштем на Палама, предграђу Сарајева.

Плавшић је постала потпредседница, а Крајишник први председник Скупштине српског народа БиХ, касније Народне скупштине Републике Српске.

Сурови рат у овој мултиетничкој средини, називаној и Југославијом у малом, почиње у пролеће 1992.

Плавшић се често позивала на знање из биологије и истраживања како би правдала злочине почињене, тврдећи да „етничко чишћење може бити и природна појава“.

Обилазила је линије фронта, многа оклопна возила називали су по њој, а за војнике је била „српска царица".

Критиковали су је због срдачаног поздрава са Жељком Ражнатовићем Арканом, оснивачем Српске добровољачке гарде, која је учествовала у сукобима у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Описивала га је као „дивног и хуманог човека кога је невоља натерала да се лати оружја".

Ражнатовић је био оптужен пред Хашким трибуналом за ратне злочине, а убијен је у јануару 2000. у Београду.

Погледајте видео о Ратку Младићу

Бројни међународни покушају за окончање рата нису успели.

Један од предлога понудили су 1993. Американац Сајрус Венс и Британац лорд Дејвид Овен, под капом Уједињених нација.

Рат би био заустављен, а БиХ подељена на десет кантона распоређених тако да ниједан од народа нема могућност да повеже све кантоне у којима је већина, али је предлог одбацила Скупштина Републике Српске.

„Била би трагедија да прихватам", пренели су њене речи Алан Литл и Лаура Силбер у књизи Смрт Југославије, по истоименом ББЦ документарном филму.

За разлику од Караџића и Крајишника који су, говорила је, у договору са Милошевићем одлучивали о свему, Плавшић се није повиновала директивама из Београда.

Пред телевизијским екипама одбила је да се рукује са Милошевићем, због чега су је, верује, враћали са београдског аеродрома.

„Признајем да је врло тешко одупрети се Милошевићу. Сад се види - видело се и у току рата, али неки нису хтели да признају, неки су били слепи и нису видели да је политика коју води Милошевић губитничка... Потпуно.

„Можда нисам ни свесна била, али то што сам пре рата рекла Караџићу било је тачно: 'Није добро да у Београд идете по памет'", испричала је за Време 1999.

Због одбијања међународних мировних предлога, Београд је увео санкције Републици Српској.

У београдском листу Дуга, Милошевићева супруга, Мирјана Марковић назвала је Плавшић „женским Менгелеом са Пала", алудирајући на злогласног лекара нацистичке Немачке.

Погледајте видео: Сребреница, страдања и сећања – три деценије касније

Председничка фотеља и пут за Лондон

Рат је кулминирао у јулу 1995, када су снаге босанских Срба предвођене Ратком Младићем убиле више од 8.000 бошњачких младића и мушкараца у Сребреници.

Завршен је Дејтонским мировним споразумом крајем 1995, а земља подељена на два ентитета - Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине и дистрикт Брчко.

Када је Младић оптужен за ратне злочине и Америка понудила пет милиона долара за његово хапшење, Плавшић је подлегла под међународним притиском и сменила са чела Војске Републике Српске.

На изборима те 1996. победила је и постала председница Републике Српске.

Оптужила је Караџића и Крајишника за „корупцију, рекетирање и пљачку мале РС“, што је похвалила Медлин Олбрајт, тадашња америчка државна секретарка.

На њене нове политичке акције благонаклону су гледали и у Великој Британији где су је 1997. срдачно поздравили јер је „умерена“ и „како би јој се положај мало ојачао".

„Она је екстремна расисткиња и једнако велика ратна злочинка као и Караџиц́.

„Читав рат је провела обилазец́и бојишта и подстичуц́и трупе", изјавила је Соња Бисерко из Хелсиншког комитета за људска права у Србији.

Од Хага преко Шведске до слободе

Почетком 2001. добровољно се упутила у Хаг.

„Једино могу да урадим што је у мојој моћи и надам да ће бити од неке користи - да спознам истину, кажем је и прихватим одговорност.

„Ово ће, надам се, помоћи муслиманским, хрватским и српским невиним жртвама да не постану обузете горчином, која често постаје мржња, и која је, на крају, самоуништавајућа", изјавила је у судници.

Седам година касније, повукла је признање кривице у интервјуу за шведски магазин ВИ, рекавши из затвора да је „себе жртвовала“.

„Нисам учинила ниста лоше. Признала сам кривицу за злочине против човечности да бих могла преговарати о осталим оптужбама.

„Да нисам, суђење је могло потрајати три, три и по године. С обзиром на моје године, то није била прихватљива опција“, изјавила је Плавшић.

Овакав потез показује колико оптужене за ратне злочине „није било срамота да изговарају оно што не мисле пред судом само да би боље прошли", рекла је Наташа Кандић из Фонда за хуманитарно право раније за ББЦ.

Плавшић није показивала кајање ни годинама касније у разговору са Оливером Симић која је написала књигу о њој.

Ванредна професорка Универзитета Грифт у Аустралији, рођена у Босни и Херцеговини, ову политичарку назива Госпођа, ратни злочинац: Биљана Плавшић, српска гвоздена дама (Мадам, wар цриминал: Биљана Плавишић, Сербиан Ирон Ладy).

„Надала сам се да ц́е изразити жаљење и кајање. Али није их било.

„Заиста, Плавшиц́ ми је рекла да није желела да седи на суђењу како би 'слушала све лажне сведоке и њихове лажи'. Никада није променила уверења", записала је Симић у есеју Моје време са 'Госпођом ратним злочинцем', непокајана у 95. години.

Током вишесатних разговора у Београду, Симић је приметила да Плавшић не само да није осећала кривицу већ је и даље била уверена да је праведно поступала.

„Не, нема разлога за жаљење. Морала сам да заштитим мој народ", рекла јој је у једном од последњих сусрета.

Симић указује да је можда академска професија Биљане Плавшић оно што многе истраживаче фасцинира, а у исту руку и одбија.

„Она је подсетник да високо образовање не значи нужно да је неко имун на чињење злочина", сматра професорка.

После одслужене две трећине казне, Плавшић је пуштена на слободу, где ју је 2009. у Београду, сачекао Милорад Додик, тадашњи премијер Републике Српске.

„Остајем у Београду са породицом, али једва чекам да одем у Бањалуку и видим пријатеље", поручила је по доласку у Србију, додајући да се осећа „слободно".

На вест о њеној смрти у Београду, 17 година касније, Додик уз саучешће породици рекао да „њено име остаје уписано у историју РС".

„Била је ту када се Република Српска рађала, када су се доносиле одлуке историјске тежине и када је требало заступати политички положај српског народа пред светом", поручио је на Иксу.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk