Како место на ком одрастамо утиче на нашу личност

Да ли бисте били другачији да сте одрасли негде другде?

Све већи број истраживања помаже да се одговори на ово вековно питање о урођеном или стеченом, и шта то тачно значи за ваш идентитет.

Било је врело после подне у сеоцету надомак Колкате, у Индији, а сви одрасли су спавали.

Моја рођака и ја седеле смо на поду жваћући пиринач са уљем сенфа кад се она окренула према мени и питала ме: „Је ли истина да људи у Шведској једу краве и свиње?“

Ја сам, негде са 10 година у то време, осећала срамоту док сам климала главом.

„Једу, дакле, и псе и мачке?“, питала ме је она даље.

Било је то савршено логично питање, јер ако можете да једете једну четвороножну животињу, зашто не и неку другу?

Будући да сам одрастала у Шведској, додуше са мајком Индијком, то није било нешто о чему сам размишљала раније - вегетаријанство је било ретко у то време, нарочито у Европи, а шведска деца су била навикнута на то да краве доживљавају као извор хране.

Моја рођака, с друге стране, била је страствени љубитељ животиња навикнута на то да спасава оне за које је мислила да су у опасности.

Није јела месо.

Моје посете Индији биле су препуне таквих тренутака, због чега сам схватила колико култура утиче на наш начин размишљања, како ми осећамо и како се понашамо.

Да сам одрасла у Индији, да ли бих имала другачији скуп моралних вредности?

Другачији смисао за хумор?

Другачије снове, хобије и тежње?

Да ли бих и даље то била ја?

Ово су питања са којим се научници и филозофи боре вековима, а сада међукултурна психологија истражује могуће одговоре на њих.

Урођено или стечено

У неком смислу, ДНК сваког људског бића је јединствена и њена фундаментална структура не мења се у зависности од тога куда се крећемо.

Али ДНК сама нас не чини оним ко смо, каже Зиада Ајореч, генетичарка са Универзитета у Ослу, у Норвешкој.

Рођена у Уганди, Ајореч се преселила у Канаду кад је имала три године, провела је већи део живота у Великој Британији, а потом се пре неколико година преселила у Норвешку.

„Кад помислим на сва места на којима сам живела и све начине на које су она утицала на мој поглед на свет, интуитивно замишљам да нема шансе да то није чинило неку разлику“, каже Ајореч.

Да би ово истражили, научници обично користе студије које упоређују једнојајчане близанце, који деле готово идентични ДНК, са неједнојајчаним близанцима, који деле, у просеку, пола властитог генома.

На тај начин, ако су идентични близанци мање-више склонији томе да деле неку особину од неједнојајчаних близанаца, то сугерише да особином више управља генетика од окружења.

У једној великој анализи из 2015. објављени су резултати скоро 50 година дуге студије на око 17.000 различитих особина код 14 милиона близанаца из читавог света.

Истраживали су образовање, политичка уверења и психичко стање и закључили да на генетику одлази, у просеку, свега 50 одсто разлика.

„То је та комбинација урођеног и стеченог која нас чини оним што јесмо и доприноси нашим уверењима и нашој култури“, каже Ајореч.

„И зато не можемо да имамо исту комбинацију на неком другом месту.“

Окружење, наравно, обликује неке особине више од других.

Истраживање показује да је ИQ у просеку више од 50 одсто наследан, уз ограду да генетика игра већу улогу касније у животу него у детињству.

Док су особине личности отприлике 40 одсто наследне и стога на њих више утиче окружење.

Ипак, не значи да 40 одсто екстровертности зависи од гена, већ да 40 одсто разлика у екстровертности међу популацијом као целином може да се објасни генетиком.

Иако је Ајореч прилично екстровертна, она каже да Норвешка мање охрабрује типове експресија отворености према другима које су јој познате.

На пример, мање је вероватно да ћете заподенути спонтани разговор са незнанцем на улицама Осла.

То ју је променило, тврди она.

„Ако упоредите верзију мене која живи овде у Норвешкој са верзијом мене која је живела у Великој Британији, могло би лако да се каже да сам мање екстровертна сада“, каже Ајореч.

Али имајући у виду њен генетски састав, мало је вероватно да ће она икада у потпуности изгубити властиту отвореност према другима.

Она наставља подсвесно да гравитира ка активностима које охрабрују спонтаније интеракције са људима, каже Ајореч.

„Ми обично тражимо окружења која су у складу са нашим генетским особинама.“

Заузврат, ова комбинација временом обликује наш мозак, омогућивши нам да се претворимо у оно што јесмо.

Неурални путеви се формирају и учвршћују како интегришемо искуства, према Чинг-Ју Хуанг, међукултурној психолошкињи са Националног универзитета на Тајвану.

Она тврди да је култура „апсолутно кључни део“ онога ко ми постајемо.

„Били бисте другачија особа да сте одрасли на Тајвану“, каже ми она с великим уверењем.

„Мозак који имате сада био би много другачији да сте рођени и одрасли на Тајвану, чак и ако имате исти ДНК.“

'Кад сте у Риму': Међукултурна психологија

Вивијан Вињолес, међукултурна психолошкиња са Универзитета у Сасексу, слаже се с тим.

„Мислим да се људи превише узбуде кад је у питању генетска страна ствари“, каже.

„Какве год гене да имате, потребно вам је одређено окружење да би они избили на видело.“

И док основна идеја да култура обликује како људи виде себе има снажну подршку у психологији, она јесте представљала изненађење за неке психологе средином 20. века, каже Вињолес.

Научници су одавно претпостављали да је људска психологија универзална и да резултати студија о људском понашању спроведених у САД и Европи важе и за остатак света.

Али проучавајући и упоређујући психологију људи са других места, Вињолес и други су открили да то није случај.

На пример, експерименти сугеришу да људи на Западу имају обичај да буду већи индивидуалисти и да доживљавају себе у погледу личних особина, као што су духовитост, памет или доброта, у поређењу са људима у Јапану, који су више колективистички и пре дефинишу себе по питању њихових друштвених улога, као што су отац или студент.

У студији која пореди скенове мозга људи, код Западњака се укључивао део мозга задужен за самосвест кад су мислили о себи, док се код кинеских учесника тај део палио кад су размишљали и о мајкама.

У сличним тестовима, Хуанг и њене колеге пратили су да ли су деца етнички кинеских имиграната у Енглеској (који су дошли у земљу из различитих делова Народне Републике Кине, Хонг Конга, Тајвана, Вијетнама и Малезије) посматрала ауторитет другачије од неимигранатске енглеске деце и од тајванске деце која су читавог живота живела на Тајвану.

Сва деца била су подједнако склона да слушају родитеље у све три групе, али тајванска деца су била склонија да их слушају чак и кад су испрва била невољна да то раде, у поређењу са кинеским имигрантима одгојеним у Енглеској.

Хуанг тврди да је то вероватно тако због тога што тајванска и кинеска култура вреднују послушност и поштовање према родитељима, док су деца чије су породице емигрирале у Енглеску биле вероватно под утицајем културе у Великој Британији да постану више индивидуалистички настројени.

Студија из 2022. године која пореди тестове карактерних особина из 22 земље показала је да су људи који живе у скуповима земаља са културама које стављају велики нагласак на самодисциплину, као што су Албанија, Индија, Немачка, Француска, Хонг Конг и Кина – имали веће оцене у мерама осећаја дужности и организације.

Земље са равноправнијим, флексибилнијим и индивидуалистичкијим културама као што су Канада, Нови Зеланд, Јужноафричка Република, Аустралија, Велика Британија, Ирска, Норвешка, Филипини, демонстрирале су више нивое спремности и отворености према искуству.

Истраживачи су такође недавно идентификовали да су западне културе склоније да буду монументалистичке, доживљавајући себе као стабилне и непроменљиве, попут монумента, каже Вињолес.

Флексибилне културе, уобичајене у земљама Источне Азије, с друге стране, доживљавају себе као променљиве.

Друга културолошка разлика је мера до које људи примећују контекст.

Једна студија је тражила од учесника да опишу низ подводних сцена, и открила да су се западни учесници студије усредсређивали више на појединачне предмете, док су јапански учесници истицали шири контекст, као што је боја околне воде или у каквом су односу били предмети једни са другим.

„Постоје неки докази да су у западним културама, нарочито у северноамеричкој култури, људи склонији да припишу властито понашање карактеристикама особе него одређеној ситуацији“, каже Вињолес.

У чекаоници код зубара, каже Вињолес, западњак је склонији да тумачи особу која делује нервозно као нервозну особу целокупно, уместо само као некога ко је нервозан због тога што ће му извадити зуб у том одређеном контексту.

Ове резултате, међутим, увек треба узети са одређеном дозом резерве, каже Вињолес, јер је изузетно тешко распетљати понашање, личност, културу и многе друге утицаје који ступају на снагу у овом свету, а још мора да се уради много истраживања на овом пољу.

На пример, све већи корпус студија указује на то да бинарни поглед на индивидуализам на yападу према колективизму на истоку је „сувише упрошћен“, каже Вињолес, а колективизам који исплива на површину на овим тестовима је вероватно више обележје економског развоја него културе.

Штавише, мере индивидуализма у земљи могу да пропусте важне варијације између конкретних група или појединаца у тој земљи.

А много студија у овој области засновано је на самопријављеним одговорима ових људи, који нису увек прецизни, уместо на објективним стандардизованим тестовима.

Филозофски угао дилеме

Можда је питање да ли бисмо били исти у различитој култури на крају филозофско.

Онлајн упитник из 2020. године на филозофима са енглеског говорног подручја показао је да је 19 одсто њих подржало став да је сваки индивидуалац попут животиње, која је настала из сперме и јајне ћелије, и да мисли, осећања или сећања нису оно што их чини оним што јесу.

„Према овом ставу, чак и да вам избришу сва сећања, и даље бисте били иста особа“, објашњава Филип Џоф, филозоф са Универзитета у Дараму.

Слично томе, око 14 одсто подржаних теорија сугерише да сопство није биолошко већ отелотворено у нечему као што је душа, и да је то оно што нас чини оним што јесмо, без обзира на то где смо одрасли.

Штавише, студије показују да многи људи верују да имају „истинског себе“ који је суштински морално исправан, и да то не би требало да се мења у односу на то где се налазе.

Али други филозофи сматрају да нечије окружење такође обликује нечији суштински идентитет - што је теорија названа социјалним конструктивизмом.

Политика, заправо, изгледа као да такође игра одређену улогу.

У једном експерименту, истраживачи су тражили од људи са различитим политичким ставовима да процене моралност хришћанина ког привлаче други мушкарци.

Људи који су се идентификовали као либерали сматрали су да се човек понаша у складу са истинским собом, док су људи који су се идентификовали као конзервативци веровали да се он понаша противно истинском, хришћанском себи.

Џоф лично верује да постоји нека врста „фундаменталног јединства“ ћелија и честица и да је свест уграђена у тај хардвер која нас чини оним што јесмо, без обзира на то где смо одрасли.

Али то се вероватно мења временом како растемо и сазревамо.

„То су само људски концепти онога што је 'особа' или 'ја'“, каже Џоф.

Вероватно не постоји један дефинитиван одговор, каже он, за то да ли би „у веома другачијим околностима била ја или не“.

За људе који су одрасли у више од једне културе, то осећања да су људи углавном производ њиховог социјалног окружења је тешко уздрмати.

Иако је тешко знати тачно ко бих ја била да сам провела читав живот у том селу на ободу Колкате, сигурна сам да би било знаковито.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk