Виши, бржи, старији: Како су се тела врхунских фудбалера мењала током 50 година

Два историјска гола на Светским фудбалским првенствима за мушкарце причају причу о радикалној трансформацији и фудбала и тела његових елитних играча.

Током напетих и спектакуларних 30 секунди 1970. године, Бразил је додавао лопту преко осам играча пре громовитог шута десног бека Карлоса Алберта.

Четврти гол против Италије у финалу Светског првенства често се сматра једним од најсјајнијих момената у историји турнира.

Али скочимо напред пет деценија и за сличан маневар од седам пасова Аргентине против Француске у финалу 2022. године, који је завршио крилни нападач Анхел ди Марија, било је потребно свега 12 секунди.

Тај гол из 1970. године „не би био могућ данас, каже доктор Орландо Лаитано, професор са Универзитета у Флориди и водећи стручњак за физиологију вежбања.

Кад би тај бразилски тим могао да путује кроз време, њихова акција би највероватније била заустављена од савремених противника.

И, каже доктор Лаитано, „највећи јаз не би био у таленту - већ у физиологији“.

'Борба за сваки центиметар'

Доктор Лаитано, који је сарађивао са бразилским националним тимом на Светском првенству 2014. године, каже да су савремени фудбалери постали биолошки другачији играчи у односу на њихове претходнике.

Еволуција вежбе и медицине, и промене у начину на који се игра игра, значе да се елитни фудбал развио у борбу за сваки центиметар простора на терену и „као последица тога, савремени играчи су постали бржи и јачи“, каже он.

Подаци из претходних пет деценија показује да су врхунски фудбалери постали виши и виткији, према истраживачима са Универзитета у Вулверхемптону у Великој Британији.

Упоредили су информације о хиљадама играча из највише енглеске фудбалске лиге од 1970-их до 2020-их - из Прве лиге до 1992. године, а потом из Премијер лиге, у којој су данас добро заступљени елитни играчи из читавог света.

Просечна висина је између 1973. и 2013. године порасла за више од четири центиметра.

Овај тренд се наставио у наредној деценији за голмане и одбрамбене играче, мада се просечна висина за нападаче и везни ред мало смањила.

Истраживачи су закључили и да играчи из највиших лига постају „кошчатији и мршавији“.

То значи да све више нагињу телесним облицима са високим, витким играчима лаганије грађе и дугих удова, што доказује повећање резултата из мерења званог Реципрочни индекс тежине (РПИ), који мери висину у односу на тежину на начин који истиче виткост.

Аутори студије сугеришу да до промене у телесном типу долази због бољих терена и све више рада који се тражи од савремених играча.

Седамдесетих су терени усред зиме знали да постану веома блатњави „и играчи су морали да буду веома мишићави да би остварили добар учинак“, каже професор емеритус Алан Невил, један од коаутора студије.

Али данас, са бољим теренима, „добијате ове лакше, мршавије играче који могу да играју са дужим периодима концентрисаних излива енергије“.

Стручњаци кажу да се велики део те енергије троши на брзину.

Много више спринта за победу

Неколико студија проценило је да су играчи 1970-их и 1980-их ретко пробијали баријеру брзине од 30 километара на час, али на Светском првенству 2022. године, најмање 10 играча трчало је брзинама већим од 35 километара на час.

А кључно, играчи морају да постигну те највише брзине више пута током утакмице.

„Ако погледате нападаче из прошлог века, они су могли да ходају током већег дела утакмице, па да експлодирају у неколико акција и можда постигну гол.

„То више не постоји“, каже Јенс Бангсбо, професор физиологије вежбања на Универзитету у Копенхагену.

На последњем Европском првенству за мушкарце, одиграном у Немачкој 2024. године, играчи су трчали брзинама од 25 километара на час или већим око 12 пута по утакмици, према УЕФА, главном фудбалском телу у Европи.

Број спринтова је, међутим, зависио од позиције - централни бекови и централни играчи везног реда јурили су на свим цилиндрима у просеку осам пута по утакмици, док су нападачи то радили 12, а бекови 14 пута.

Трчати спринт брзо је једно, каже професор Бангсбо, али најважнија способност је да то може да се ради изнова и изнова.

„Суштина фудбала данас практично је питање опоравка - способност да се опоравите што је брже могуће“, објашњава професор Бангсбо, и сам бивши професионални фудбалер и један од водећих светских стручњака за фудбалску форму и физиологију.

Ово убрзање у игри, нарочито у протеклој деценији, углавном је било мотивисано повећаном употребом тактике великог притиска - брзих, координисаних покушаја да се преузме посед лопте од одбрамбених играча противничког тима, пре него што успеју да је проследе даље уз терен.

Да све буде занимљивије, игра није доживела велико повећање пређених удаљености.

Студије показују да су 1970-тих играчи ходали, трчали или јурили у просеку 8,7 километара по мечу, што је скочило на врхунац од 11,4 километра 1990-их, али је у међувремену опало.

Играчи на Светском првенству 2022. године су, према Међународног фудбалској федерацији (ФИФА) прешли у просеку 10,6 километара по утакмици, мада је то варирало од позиције до позиције.

Да ли фудбалери играју превише?

Подаци указују и да неки фудбалери високог нивоа играју чешће.

Студије су показале да је број утакмица које одигра већина клубова широм света, стабилна, око 42.

Терет, међутим, може да постане много већи за елитне играче.

На пример, одбрамбени играч за Ливерпул и холандску репрезентацију Вирџил ван Дајк већ је одиграо 65 утакмица ове сезоне, међу њима 10 за властити национални тим, пре Светског првенства, према подацима које је објавио ФифПро, синдикат међународних играча.

ФифПро каже да захтеви од играча „никад нису били већи“ и позвао је на њихову појачану заштиту у виду одмора и периода опоравка.

„Број одиграних утакмица дефинитивно је проблем повезан са ризиком од повреда“, каже професор Бангсбо.

Студија коју је наручила УЕФА, објављена 2023. године, показала је нешто што је описала као „забрињавајуће“ - повећање стопе истезања тетива током претходних осам сезона.

У шест од 10 случајева, играчи су се повређивали док су трчали или прелазили у спринт.

Студија није проучавала узроке, али су аутори сугерисали да би фактори могли бити повећање интензитета елитног фудбала и густ распоред игре.

„Играчи данас раде на границама властитих способности.

„Без одговарајућег периода опоравка, њихова тела на крају само попусте“, каже професор Лаитано.

Ветерани у успону

Али има и добрих вести.

Напреци у спортској науци, од режима тренинга до исхране и опоравка, омогућили су фудбалерима да наставе дуже да играју на елитном нивоу.

Просечно годиште клубова у Уефиној Лиги шампиона, најважнијем клупском такмичењу на свету, порасло је са 24,9 година 1992. године на 26,5 2018. године.

Последња три Светска првенства била су најстарија у историји, према ФИФА - турнир из 2018. године забележио је највеће просечно годиште играча на турниру, 27,9 година.

Само седам играча старих 35 година или више учествовало је на Светском првенству 1990. године, док их је било 41 на турниру 2022. године, према подацима које је сакупио доктор Џошуа Ц. Фџецтул, дата научник и економиста са Универзитета у Ослу.

Ове године, Фифин званични списак тимова показује да има 72 играча старијих од 35 година.

Осам играча имају 40 или више година - више него у свим досадашњим светским првенствима заједно.

„Играчи који воде рачуна о себи и следе одговарајући режим тренинга и протокол опоравка имају много више шанси да играју на високом нивоу дуже него пре“, каже доктор Лаитано.

Графике: Керолин Соуза и Данијел Арк-Лопез

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk