'Једини начин да нас чују био је да узмемо оружје': Прва герилска заповедница у Индији

Шамбала Деви ми показује слику себе као младе жене обучене у тамну кошуљу и панталоне, са калашњиковим у рукама, сатом на једној руци, и воки-токијем закаченим за каиш.

Фотографија - једна од само две које поседује из тог времена - настала је 2000. године, кад је постала прва жена која је стигла до чина заповеднице у оружаној маоистичкој побуни у Индији.

Променила је име више пута током година.

У оно време била је позната као Девака - што је име које је усвојила кад се придружила устаницима.

Пре тога је била Вати Адима.

Положила је оружје и предала се 2014, а кад смо се срели, била је обучена у тиркизни сари, везан високо да се не би поквасио док пере одећу.

Сада у 50. години, она нам кува чај, а потом узима срп да би радила на фарми.

У већини сукоба, учешће жена само је симболично.

За разлику од њеног мужа Равиндера, маоистичког заповедника чије је путовање документовано на десетинама слика и снимака, не зна се много о Деви.

Испрва невољна да исприча властиту причу, коначно је пристала да се нађемо у њеном селу.

У време кад је у маоистичким водовима било врло мало жена, Деви је изабрала да напусти обичан, домаћински сеоски живот у корист герилског ратовања и екстремне политике.

„Били смо без земље, сиромашни и често гладни, без приступа чак и најосновнијем здравству“, каже она.

„Кад смо покушали да обрађујемо заједничко шумско земљиште, претукли су нас шумари, који су радили у дослуху са полицијом.“

Обрађивање шумског земљишта је илегално, а мештани и активисти кажу да је присилно исељење било уобичајена појава.

Деви тврди да је имала само 13 година кад је, након што је присуствовала сталном премлаћивању оца од шумара и хапшењима полиције, напустила дом да би се придружила путу насиља.

„Једини начин да натерамо друге да нас чују било је да се латимо оружја“, тврди она.

Кад је питамо зашто се сељани нису жалили властима, она каже да их „полиција никад није слушала“ и да су се „шумарске власти повукле тек кад су дошли маоисти“.

Она се придружила побуњеницима 1988. године.

На његовом врхунцу средином 2000-тих, маоистички устанак бројао је хиљаде људи у више од 10 држава, са упориштем у забитим шумским областима централне и источне Индије.

Био је заснован на филозофији кинеског револуционара Маоа Цедунга о рату народа против државне контроле.

Позната и као покрет Наксалит, тако назван по оружаном сељачком устанку у селу Наксалбари у Западном Бенгалу из 1967, насилна и крвава побуна се појачавала и опадала током деценија, а значајно је ослабила последњих година.

Предводе је герилске групе које кажу да се боре за то да се земља дели равноправније међу сиромашним заједницама и да се успостави комунистичко друштво свргавањем с власти владе путем оружане борбе.

Они тврде да је влада деценијама запостављала руралне крајеве и да распродаје шумска земљишта корпорацијама.

Влада каже да ове руралне заједнице нису власници земље, не смеју да је обрађују и да ће индустрија донети развој и послове.

У јуну ове године, министар унутрашњих послова Амит Шах назвао је Наксализам „великом катастрофом за сиромашне племенске области“, која их је лишила „основних потрепштина као што су храна, струја, образовање, становање, тоалети и чиста пијаћа вода.“

Снаге безбедности недавно су појачале операције против маоиста у склопу онога што влада назива немилосрдном „политиком нулте толеранције“ према побуњеницима који нису спремни да се предају.

Амит Шах је објавио да ће „Индија бити слободна“ од побуне до 31. марта 2026. године.

Није могуће независно потврдити Девине тврдње, које датирају све до 1980-тих, али она каже да се као побуњеница непрестано селила од државе до државе, предводећи водове од 30 људи, чији је циљ био да постављају заседе припадницима снага безбедности и да их убија.

„Сећам се први пут кад сам командовала заседом“, каже она.

„Поставила сам мину од 45 килограма и разнела блиндирано возило, убивши безбедносно особље.“

Она делује поносно на заседе које је постављала и очигледно је да не жали због припадника снага безбедности које је убила.

Међутим, кад инсистирамо на томе да нам каже колико је тачно живота одузела, изражава тугу за цивилима које је убила - она каже да верује како су у нападима против снага безбедности грешком убијени неки полицијски доушници и други.

„Осећала бих се лоше, зато што бисмо убили наше људе. Одлазила бих у њихово село и извињавала се њиховим породицама“, тврди она.

Она се присећа како је њен вод убио цивила који се возио позади на мотору са снагама безбедности и био ухваћен у заседу.

Она каже да је његова мајка била веома љута и у сузама, питајући зашто су планирали заседу ноћу кад је тада тешко запазити цивиле.

Она нам каже да су извршавали нападе по мраку зато што су они често имали већег ефекта.

Деви каже да не зна колико је људи убила.

Али током година, у насилним сукобима између снага безбедности и маоиста, погинуле су хиљаде, већина из племенских заједница.

Према Порталу о јужноазијском тероризму, групи која се хвали највећом базом података о тероризму и ратовању ниског интензитета у региону, изгубљено је 12.000 живота од 2000. године, међу којима је најмање 4.900 маоиста, 4.000 цивила и 2.700 припадника снага безбедности.

Упркос насиљу и критикама људи који су изгубили вољене, Деви каже да су локални сељани често пружали подршку побуњеницима, дајући им храну и друге потрепштине.

Она верује да су многе племенске заједнице доживљавале маоисте као њихове спасиоце, а у областима у којима су побуњеници установљавали контролу, она каже да су прераспоређивали шумско земљишта правично и помагали људима да стекну приступ води и здравству - што је тврдња коју подржавају и неки сељани сами.

Физички и ментални захтеви герилског ратовања били су нешто ново за Деви.

Она се никад пре није обраћала мушкарцима у јавности, тако да је морала да учи како да им заповеда и издаје наређења.

Она каже да су је они поштовали због тога како је напредовала у хијерархији.

Сакупљање воде свакога дана спало је на жене, што је за њу било физички напорно.

Кампови су утврђивани далеко од извора воде, где су снаге безбедности имале обичај да их траже.

Водови су се кретали унаоколо, пробијајући се кроз џунглу и стеновите терене, без одмора од проблема као што су тешки менструални болови.

Али она говори и о „ослобођењу“ које је искусила, доказавши се и обликовавши властити идентитет.

„Жене су биле третиране као папуче у племенској заједници. Оне нису имале идентитет мимо тога што су нечија жена или мајка. Али у маоистичкој организацији смо биле знане по ономе што смо постигле - ја сам то урадила поставши заповедница“, каже она.

Деви тврди да би била присиљена на рани брак да је у остала у руралном дому, али да је успела да изабере мушкарца за ког је желела да се уда једном кад је постала побуњеница.

Али како се интензитет напада појачао на обе стране, са побуњеницима и снагама безбедности који су убијали све већи број људи, Деви је почела да преиспитује властити живот, каже она.

Она је сматрала да обећане револуције нема нигде на видику.

„С једне стране, снаге безбедности су појачале њихове операције потраге, а с друге и ми смо нападали и убијали више њих“, каже она.

Она је такође добила туберкулозу костију и морала је да се крије од снага безбедности док је у тајности путовала из џунгле у градске болнице на лечење - што је био још један разлог да напусти тај живот.

„Било каква трајна промена би могла само да дође са националним проширењем, али ми смо били исцрпљени, наш утицај се смањивао и подршка људи је опадала“, каже она, додавши да је интерна процена показивала да им се чланство смањује.

Забите заједнице које су се некада угледале на маоисте постале су повезаније са спољним светом захваљујући мобилним телефонима и друштвеним мрежама, а снаге безбедности су користиле савремену опрему као што су дронови да би се побуњеници сузбијали од села, изоловавши их све дубље у шуме.

После 25 година живота у џунгли, Деви је положила оружје 2014. године под владином текућом политиком о предаји.

Споразум дозвољава маоистима да се предају и гарантују да се неће поново латити оружја у замену за новац, земљу и стоку.

Она сада живи домаћинским животом од ког је некада бежала.

Кад су се предали, Деви и њен муж су добили од владе парче земље, новац и субвенционисано стадо од 21 овце.

Политика предаје не каже експлицитно да ће маоисти бити помиловани, већ да ће сваки случај бити разматран засебно што се тиче кривичног гоњења за злочине.

Њих двоје кажу да више не постоје правни случајеви у вези са насиљем против њих и да у званичним извештајима не постоје докази о било каквом случају.

Према федералној влади, у протеклих 10 година предало се 8.000 маоиста.

Не зна се колико их је још остало нити чак колико је побуњеника уопште било на врхунцу побуне.

Од њене предаје, Деви је изабрана за чланицу изборне јединице - некога ко односи притужбе племенском поглавару и помаже спровођење владиних програма - у локалној сеоској влади.

„Желела сам да видим како изгледа радити за владу“, каже она.

Шта Деви мисли данас о владиној тврдњи да ће елиминисати све побуњенике до краја марта.

Она застаје, а потом каже: „Чак и ако побуна изгуби на крају, већ је ушла у историју.

„Свет је присуствовао рађању огромног покрета. И могао би да инспирише још једну генерацију негде да се бори за властита права.

„Они могу да убију лидере острвивши се само на њих… али не мислим да могу да убију све. Не мислим да могу до краја да искорене покрет.“

Али кад је питам да ли ће једног дана послати осмогодишње ћерку да се придружи побуни, одговор је недвосмислен.

„Не“, каже она. „Живећемо онако како друштво живи овде.“

Погледајте видео: Зашто млади подржавају протесте 'Партије бубашваба'

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk