'На Исланду сам, слушам ветар': Нобелова награда за књижевност канадској списатељици Ен Карсон

Ен Карсон, канадска песникиња, есејисткиња и преводитељка, добитница је Нобелове награде за књижевност 2026, саопштио је Нобелов комитет.

Она је тек 19. жена која је добила ово признање.

Нобелову награду је добила „због њеног смелог и инвентивног опуса који је, у разиграном дијалогу са класичном традицијом, створио нове облике савремене књижевности“, пише у образложењу.

„Нокс“ (Nox) је незаборавно дело 76-годишње Ен Карсон, додају.

Објављено 2010. године, дело је написано у знак сец́ања на њеног брата Мајкла, који је мистериозно нестао пре смрти у Данској 2000.

У делу је опипљив дубок осец́ај губитка.

Њена дела су хваљена и зато што често прелазе границе поезије, фикције и науке.

Карсон је преводила старогрчку књижевност и професорка је класичних наука више од 30 година.

Ингрид Карлберг, стална секретарка Шведске академије, рекла је да је телефоном саоштила вест добитници непосредно пре јавног објављивања.

„Имала је времена да ми каже да је тренутно на Исланду, где слуша ветар“, рекла је Карлберг.

„Била је изненађена, али веома срец́на. То сам могла да чујем у њеном гласу.“

Прошле године, Нобелову награду је добио мађарски писац Ласло Краснахоркаи.

Нобелова награда за књижевност додељује се од 1901, а четири пута је двоје писаца поделило признање.

Последња жена која је добила награду била је Јужнокорејка Хан Канг 2024.

Осим за књижевност, до сада су одређени и лауреати за медицину, физику и хемију.

Нобелова награда се додељује за животно дело и сматра се најпрестижнијом наградом у светској књижевности.

Лауреат добија 12 милиона шведских круна (око милион евра).

У сталној потрази за новим значењима речи, досада јој највећи непријатељ

Ен Карсон је рођена је 1950. године у Торонту, у Канади.

Докторску дисертацију „Оди ет Амо Ерго Сум“ објавила је 1981. у часопису „Класици“.

Скоро сва њена књижевна продукција усредсређена је на пресек између филолошке опсесије речима и жеље за новим значењем.

Објавила је низ значајних дела током 1990-их.

Међу њима је и „Есеј о стаклу“ (The Glass Essay) у збирци „Стакло, иронија и Бог“ (Glass, Irony, and God) 1995.

Ирајем 1990-их, објавлила је „Аутобиографију Црвеног: Роман у стиху" (Autobiography of Red: A Novel in Verse), често проглашавано за њено најзначајније дело.

По сопственом признању, етимологију речи је идентификовала као полазну тачку за целокупан њен рад, кажу из Нобеловог комитета.

Досаду је једном приликом описала као њеног највец́ег непријатеља.

Са досадом се у делима суочавала оштрим хумором.

The Beauty of the Husband: A Fictional Essay in 29 Tangos („Лепота мужа: Фикционални есеј у 29 танга“) објављена 2001. године, говори о оштрој свађи са мужем који вара, а епизоде почињу стиховима песника Џона Китса.

Историјат Нобелове награде за књижевност

Нобелову награду за књижевност додељује Шведска академија.

У доношењу одлуке, Шведска академија је везана не само општим оквиром статута Нобелове фондације (награђено дело мора да донесе максималну корист целом човечанству), вец́ и конкретном напоменом оснивача да књижевно дело мора да донесе корист у „идеалистичком правцу".

Оба критеријума су прилично нејасна, посебно други, који је изазвао значајне контроверзе.

Шта је тачно Нобел подразумевао под идеализмом?

Прац́ење еволуције како Шведска академија тумачи Нобелов тестамент је веома тешко, јер повеља фондације захтева да се сва документација и преписка чувају као поверљиви 50 година.

Савремено тумачење тестамента, међутим, држи се становишта да под идеализмом Нобел није подразумевао идеалистички покрет у књижевности, вец́ идеално извођење, језик и стил дела који га чине изузетним.

Од 1901. године, Нобелова награда за књижевност додељена је 118 пута - 18 су биле жене.

Најмлађи добитник Нобелове награде за књижевност био је Радјард Киплинг, који ју је добио 1907. у 41. години.

Најстарија је била Дорис Лесинг, која је освојила награду 2007. у 87. години.

Награда није додељена седам пута: 1914, 1918, 1935, 1940, 1941, 1942. и 1943. године.

Двојица књижевника су одбили награду.

Борис Пастернак је првобитно прихватио награду 1958, али ју је касније одбио под притиском совјетских власти, а Жан-Пол Сартр је одбио награду 1964. године, јер је доследно одбијао сва званична признања.

Југословенски писац Иво Андрић добио је Нобелову награду 1961. за читав опус, а посебно је у образложењу поменут роман На Дрини ћуприја.

Награђен је„за епску снагу којом је обрадио теме и осликао људске судбине из националне историје".

Погледајте видео: Пут старе књиге до новог читаоца

Добитници последњих 20 година

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk