Бомбардовање 1999: Последњи лет за Београд

Текст је првобитно објављен 24. марта 2019.

Већина у Србији није веровала да ће НАТО испунити претњу - све док бомбе нису почеле да падају.

Почетком фебруара 1999, амерички магазин Тајм, за који сам тада радио упоредо са београдским Временом, послао ме је у Енглеску на двонедељни курс за новинаре који раде у „непријатељском окружењу".

Курс је био обавезан, а после ме је чекао једнонедељни одмор у Лондону, о трошку часописа, као награда за самопрегоран рад.

Мени се, пак, чинило да након две године интензивног извештавања са Косова, где су сукоби српских безбедносних снага и Ослободилачке војске Косова (ОВК) сваким даном бивали све жешћи, немам много шта да научим о непријатељском окружењу.

Али ми је стварно био потребан одмор.

Прилично интензиван курс је одржан у Херефорду на крајњем северу Енглеске и био је занимљивији него што сам мислио.

На крају дана обично нисам имао снаге да пажљиво испратим вести, а уосталом, није изгледало да је у вези са све гором ситуацијом на Косову на помолу неки преокрет.

Тако сам, после завршетка курса, допутовао у Лондон у блажено полуинформисаном стању.

Већ на рецепцији хотела, сачекала ме је порука да се хитно јавим у редакцију.

„Имам добру и лошу вест", рекао ми је уредник.

„Коју ћеш прво?"

Одабрао сам, наравно, лошу.

„Нема ништа од одмора, сутра се враћаш за Београд", рекао је.

„Потребан си нам тамо."

А добра вест?

„Летиш бизнис класом, јер нема места у економској".

Ту сам се већ мало забринуо.

У соби сам на компјутеру мало пажљивије прошао кроз вести, али ми се и даље чинило да нема ничег посебно новог - на Косову сукоби, НАТО прети интервенцијом - тако је било и кад сам одлазио на курс.

НАТО је, уосталом, претио интервенцијом и током целог рата у Босни и Херцеговини, а умешао се тек на крају, и то на прилично ограничен начин.

То ме је донекле смирило.

Стари познаници

Када сам приспео на лондонски аеродром Хитроу, сазнао сам да је мој лет компаније Аустриан Ерлајнз за Београд био последњи - сви други превозници су већ отказали летове за Србију.

Ту сам се опет забринуо.

Забринуо сам се још више када сам се укрцао и видео да је бизнис класа потпуно празна, изузев двоје људи које сам одраније познавао - ЦНН новинарка Кристијана Аманпур и Филип Рикер, један од помоћника америчког дипломате Ричарда Холбрука.

Били су подједнако изненађени као ја.

„Откуд ти, Дејане?", питала ме је Кристијана, коју сам раније често сретао у Босни.

„Био сам на одмору у Лондону, али ми је било досадно, па сам решио да се вратим у Београд.

„Тамо је увек забавно", рекао сам у бедном покушају да будем духовит.

„А ви?"

„И нама је било досадно", одговорили су у глас.

Успут ми је Рикер, који је често обилазио Косово у пратњи Холбрука и других америчких званичника, укратко изложио ситуацију: НАТО је овај пут озбиљан.

Холбрук већ лети за Београд специјалним авионом - у којем из неког разлога за Рикера није било места - у последњем покушају да убеди Слободана Милошевића да повуче војску и полицију са Косова.

„Ако видиш да Холбрук одлази из Београда, а да се претходно не обрати новинарима, значи да није успео", рекао је Рикер.

У том случају ће бомбардовање Србије почети за мање од 24 сата, додао је тихо.

Ташта и телевизор

Док сам се возио са аеродрома према кући, био сам пун адреналина, али напољу је све изгледало нормално - ако су мере безбедности биле повишене, то се ни по чему није видело.

Ни у дневним новинама ништа није указивало да је катастрофа на помолу.

Када је пар сати касније објављено да је Холбрук после разговора са Милошевићем без речи отишао директно на аеродром, сат у мојој глави је почео да одбројава.

Да ли ће Београд сутра бити сравњен са земљом као 1941?

Хоће ли бити струје и воде?

Хоће ли радити телефон и интернет?

Ни на једно од тих питања нисам имао одговор, али сам знао да је најважније да жену и седмогодишњу ћерку што пре склоним на сигурно.

Срећом, постојало је решење: ташта је имала и кућицу у једном питомом шумадијском селу, подаље од било каквог војног објекта.

Она је живела у насељу Браће Јерковић са директним погледом на касарну „4. јули", извесном метом напада.

И тако смо се на брзину спаковали и кренули по ташту. Није долазило у обзир да остане у том стану.

Ташта, међутим, није хтела ни да чује: те шта ће зими на селу, те вода је заврнута, те треба времена да се кућа угреје...

На крају је изнела крунски аргумент: у кући нема телевизора, а она не може без омиљених серија.

Ишчупао сам кабл из утикача, изнео телевизор из стана и спустио га до кола.

Некако је стао у пртљажник.

Ташта је послушно кренула за омиљеном справом.

Без панике, молим

Исто вече сам се вратио у Београд, а следећег јутра отишао у редакцију Времена.

Била је среда, дан када се нови број довршава и шаље у штампарију.

Недељник је, као и сада, излазио четвртком.

Када сам колегама испричао шта сам сазнао у авиону, гледали су ме збуњено.

Главни уредник ми је рекао да паничим по обичају.

Његов помоћник ме је у шали питао да ми нису на курсу уградили неки чип у мозак.

Нико ме није схватио озбиљно.

Одлучено је да се настави склапање броја по раније зацртаном плану.

Добио сам некакву безвезну тему, не сећам се више коју.

Седео сам за компјутером, а слова су ми играла пред очима.

Некако сам смуљао тај текст.

Број је послат у штампарију, а пар сати потом, Београд су погодиле прве бомбе и ракете.

Време је први и једини пут у историји часописа зауставило штампу и срушило насловну страну.

Преко целе нове насловнице била је исписана кратка реч: РАТ!

А оно што се потом дешавало је тема за сасвим другу причу.

Погледајте видео о НАТО бомбардовању

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk