'Intervjuisala sam Kristu Pajk pre 20 godina, sad ne mogu da prestanem da mislim o njoj'

Pre dve decenije, novinarka Helen Roberts je razgovarala sa Kristom Pajk, koja je osuđena na smrt u saveznoj američkoj državi Tenesiju, da bi pokušala da razume ženu koja je brutalno ubila Kolin Slemer.

Kada je Roberts, tada urednica u časopisu za žene, razgovarala sa njom, Pajk je imala 30 godina i već je 11 čekala pogubljenje.

Bila je najmlađa žena u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) koja je osuđena na smrtnu kaznu.

U sredu 30 septembra, Pajk, koja danas ima 50 godina, odvedena je na dugo očekivano izvršenje smrtne kazne, ali je preživela dve smrtonosne doze pentobarbitala i još uvek je u kritičnom stanju.

Roberts, koja je pratila razvoj događaja, priča o susretu sa Pajk kada je imala oprečna osećanja, kao i o razgovoru koji je na nju ostavio traga kako u profesionalnom, tako i u ličnom smislu.

„Ponekad je zaista bilo teško povezati ženu koja je sedela ispred mene sa zločinom koji je počinila", kaže Roberts.

„Delovale su kao dve potpuno različite osobe.

„Nisam mogla da zamislim da je osoba koju sam upoznala mogla da bude tako užasno nasilna."

U decembru 2006. godine, Roberts je ušla u zatvor za žene sa najvišim stepenom obezbeđenja u Tenesiju, koji je danas poznat kao Rehabilitacioni centar Debra K. Džonson, u Nešvilu.

„Nikada ranije nisam bila u zatvoru, a kamoli u onom sa najvišim stepenom obezbeđenja, tako da sam bila prilično nervozna i pomalo nesigurna kako će sve to da protekne.

„Pretpostavljam da sam bila i malo uplašena", priseća se novinarka.

Roberts, koja je iz severnog Velsa, tada je radila za časopis More Magazine, i otputovala je u SAD radi razgovora sa Pajk.

Posle bezbednosnih provera i prolaska kroz nekoliko vrata, upoznala je Pajk preko staklenog pregradnog prozora, a razgovor je obavila koristeći zvučnik.

Bile su približnih godina, a Roberts kaže da je pokušala da razgovoru pristupi bez ikakvog osuđivanja, iako priznaje da je očekivala „veoma iskrenu, brutalno otvorenu ženu".

Ali žena koju je upoznala je bila sasvim drugačija.

„Tada sam bila u srednjim dvadesetim", kaže Roberts.

„Bile smo približno istih godina i imale smo zajedničke stvari."

Seća se da je Pajk bila veoma sređena, da je imala kovrdžavu kosu sličnu njenoj, i da je osećala da im te male sličnosti daju neku vrstu zajedničke osnove.

Pajk je delovala srdačno i „željno da ugodi", kaže Roberts.

Kikotala se, osmehivala, pratila i prepoznavala signale sagovornice.

„Nisam želela da se oseća zastrašeno, i posle nekoliko minuta se primakla staklu da bi nam bila bliže."

„Nismo imale mnogo vremena... ona je to znala, a bilo je mnogo tema o kojima je trebalo da razgovaramo", kaže Roberts.

„Odmah je počela da odgovara, nije zauzimala odbrambeni stav, nije bila teška za saradnju, nije bila tajnovita niti zatvorena.

„Iskreno govoreći, na sva moja pitanja odgovarala je prilično jasno i otvoreno".

Kaže da je Pajk „često održavala kontakt očima" i da je „bila veoma susretljiva".

„Želela je da odgovara na pitanja.

„Ponekad je delovala kao sasvim obična žena.

„Nisam prema njoj osećala nikakvu netrpeljivost... očigledno je mogla to da oseti, pretpostavljam, atmosferu da ćemo biti veoma smireni i da ćemo samo razgovarati.

„Želela sam da upoznam Kristu Pajk kao ženu, da razumem njen život, lošu odluku koju je donela i kako se nosila sa životom u zatvoru."

Pogledajte: Neuspelo pogubljenje Kriste Pajk

Kada je Pajk bila 18-godišnjakinja 1995. godine, zajedno sa tadašnjim dečkom Tadarilom Šipom je pretukla, mučila i ubila Slemer, 19-godišnjakinju koju su upoznali u kampu za radnu obuku problematičnih tinejdžera.

Optužila je Slemer za vređanje i pokušaj preotimanja dečka.

Dvoje polaznika kampa su kasnije svedočili da se Pajk hvalila ubistvom i pre i nakon što ga je počinila, kao i da im je pokazala deo lobanje Slemer.

Pajk je 1996. godine osuđena na smrt, dok je Šip, koji je tada imao 17 godina, osuđen na doživotnu kaznu zatvora uz mogućnost uslovnog otpusta, i još se nalazi u zatvoru.

Roberts kaže da joj je Pajk objasnila da nije u potpunosti shvatala razmere onoga što se dešavalo tokom suđenja, ali da je uživala što je u centru pažnje, „jer nikada ranije nije bila".

Kada su na red došle pojedinosti ubistva, Pajk nije oklevala da priča.

„Nije pokazivala nikakve promene u osećanjima, o tome je govorila potpuno hladnokrvno i činjenično", priseća se Roberts.

„Već je 11 godina čekala na izvršenje smrtne kazne i već je mnogo vremena provela sama, mnogo toga je za to vreme preispitala i suočila se sa onim što je uradila.

„O sebi je govorila kao da je to bila neka sasvim druga osoba.

„Rekla je da je u noći kada je ubila, Kolin izgubila razum.

„Rekla je da je to bilo kao iskustvo izlaska iz sopstvenog tela, da nije bila svesna šta radi i da se činilo kao da je neko drugi preuzeo kontrolu nad njom."

Pajk je rekla Roberts da joj je duboko žao, ali da oseća da ništa što bi mogla da kaže ne može da otkloni posledice onoga što se dogodilo.

Pajk je odrasla u Bekliju, malom gradu radničke klase na jugu savezne američke države Zapadne Virdžinije, a njeni roditelji, Karisa Hansen i Glen Pajk, bili su alkoholičari koji su je zanemarivali.

Rekla je Roberts da joj niko nije pružao „nikakvu ljubav", osim njene bake, koja je preminula od raka kada je Pajk imala 12 godina.

Gubitak bake je kod Pajk izazvao bes i samoubilačke misli.

„Kada je imala 11 godina silovao ju je komšija, a kasnije, kada je imala 17, i nepoznati muškarac koji ju je, kako je rekla, odvukao u šumu.

„Prolazila je kroz različite periode zanemarivanja i zlostavljanja", kaže Roberts.

Pajk je promenila više škola, a kada ja imala 18 godina upisala se u centar za radnu obuku mladih u Noksvilu, što je trebalo da bude novi početak.

Rekla je Roberts da se nadala da će postati medicinska sestra.

Advokati Pajk, koji su podneli zahtev za pomilovanje na 226 strana, nadali su se da će izvršenje smrtne kazne biti privremeno odloženo ili poništeno u poslednjem trenutku, ali je zahtev odbijen.

Stručnjaci za ljudska prava Ujedinjenih nacija takođe su pozvali na obustavu izvršenja smrtne kazne.

„Definitivno je gajila nadu", kaže Roberts.

Dodaje da se Pajk nadala da će neko možda intervenisati i pomoći joj tako što će „uvažiti" uticaj njenog detinjstva i mentalnog zdravlja na njene postupke.

„Znala je da je čeka ili smrtna kazna ili doživotni zatvor, ali je definitivno želela doživotni zatvor i mirnu smrt", objašnjava Roberts.

Novinarka kaže da je prethodna nedelja bila čudna, iako je znala da će izvršiti smrtnu kaznu.

„Tog dana, u sredu, nisam mogla da prestanem da mislim na nju, stalno sam razmišljala o tome šta se dešava.

„Pročitala sam da je odbila poslednji obrok...

„Ne mogu ni da zamislim o čemu je razmišljala, kako se osećala i kako se uopšte pripremate kada znate da ćete umreti."

Kaže da je buđenje uz vest da je Pajk preživela smrtonosnu injekcije bilo „kao gledanje filma strave i užasa".

„Ne mogu da shvatim, da razumem. To je apsolutno varvarski.

„A onda ta ironija da država pokušava da je ubije, a zatim je odvode u bolnicu da pokušaju da joj spasu život.

„To nema nikakvog smisla".

U vreme razgovora, Pajk je bila u ćeliji najmanje 23 sata dnevno, a pojedinim danima su je puštali napolje samo radi jednočasovne šetnje.

Bila je jedina žena u odeljenju za osuđenike na smrtnu kaznu, tako da nije mogla da se druži sa drugim zatvorenicima.

Međutim, Roberts kaže da je Krista ipak imala neku vrstu rutine i da je utehu pronalazila u čitanju, gledanju televizije i dopisivanju sa ljudima koje je upoznala putem pisama.

Ubrzo posle njihovog susreta, Roberts je od Pajk dobila ručno izrađenu čestitku, u kojoj joj je zahvalila za način na koji se prema njoj ophodila.

„Sećam se da je to bio ljubičasti papir u obliku leptira, a unutra je napisala: 'Hvala vam što ste bili ljubazni, hvala što ste se prema meni ponašali kao prema ženi', i to je bilo sve", kaže Roberts.

„Bilo je zaista dirljivo."

„Bez obzira šta sam rekla o Kristi Pajk, ni na koji način ne umanjujem njen zločin", naglašava Roberts.

„Naravno da je zaslužila da bude u zatvoru.

„Počinila je zločin, oduzela život drugoj ženi i za to je morala da bude kažnjena.

„Međutim, ne možete, a da se ne zapitate: da li bi uradila ono što je uradila da je dobila pomoć onda kada joj je bila potrebna?

„Ne mogu da poreknem ono što sam videla u ženi koju sam upoznala, ženi koja je sedela ispred mene, niti mogu da poreknem način na koji sam se sa njom povezala, kao ni kako je reagovala na mene i kako je odgovarala meni i na moja pitanja", kaže Roberts.

„Ona je ipak ljudsko biće.

„Upoznala sam je i bilo je nemoguće da to ne ostavi utisak na mene.

„Mislim da je svesna da je protraćila život i mislim da zna da je mogla da učini nešto dobro u životu, ali nije."

Svedokinje o pokušaju pogubljenja Kriste Pajk

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu, Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk