'Интервјуисала сам Кристу Пајк пре 20 година, сад не могу да престанем да мислим о њој'

Пре две деценије, новинарка Хелен Робертс је разговарала са Кристом Пајк, која је осуђена на смрт у савезној америчкој држави Тенесију, да би покушала да разуме жену која је брутално убила Колин Слемер.

Када је Робертс, тада уредница у часопису за жене, разговарала са њом, Пајк је имала 30 година и вец́ је 11 чекала погубљење.

Била је најмлађа жена у Сједињеним Америчким Државама (САД) која је осуђена на смртну казну.

У среду 30 септембра, Пајк, која данас има 50 година, одведена је на дуго очекивано извршење смртне казне, али је преживела две смртоносне дозепентобарбитала и још увек је у критичном стању.

Робертс, која је пратила развој догађаја, прича о сусрету са Пајк када је имала опречна осећања, као и о разговору који је на њу оставио трага како у професионалном, тако и у личном смислу.

„Понекад је заиста било тешко повезати жену која је седела испред мене са злочином који је починила", каже Робертс.

„Деловале су као две потпуно различите особе.

„Нисам могла да замислим да је особа коју сам упознала могла да буде тако ужасно насилна."

У децембру 2006. године, Робертс је ушла у затвор за жене са највишим степеном обезбеђења у Тенесију, који је данас познат као Рехабилитациони центар Дебра К. Џонсон, у Нешвилу.

„Никада раније нисам била у затвору, а камоли у оном са највишим степеном обезбеђења, тако да сам била прилично нервозна и помало несигурна како ће све то да протекне.

„Претпостављам да сам била и мало уплашена", присећа се новинарка.

Робертс, која је из северног Велса, тада је радила за часопис More Magazine, и отпутовала је у САД ради разговора са Пајк.

После безбедносних провера и проласка кроз неколико врата, упознала је Пајк преко стакленог преградног прозора, а разговор је обавила користећи звучник.

Биле су приближних година, а Робертс каже да је покушала да разговору приступи без икаквог осуђивања, иако признаје да је очекивала „веома искрену, брутално отворену жену".

Али жена коју је упознала је била сасвим другачија.

„Тада сам била у средњим двадесетим", каже Робертс.

„Биле смо приближно истих година и имале смо неке заједничке ствари".

Сећа се да је Пајк била веома сређена, да је имала коврџаву косу сличну њеној, и да је осећала да им те мале сличности дају неку врсту заједничке основе.

Пајк је деловала срдачно и „жељно да угоди", каже Робертс.

Кикотала се, осмехивала и пратила и препознавала сигнале саговорнице.

„Нисам желела да се осећа застрашено, и после неколико минута се примакла стаклу да би нам била ближе".

„Нисмо имале много времена... она је то знала, а било је много тема о којима је требало да разговарамо", каже Робертс.

„Одмах је почела да одговара, није заузимала одбрамбени став, није била тешка за сарадњу, није била тајновита нити затворена.

„Искрено говорећи, на сва моја питања одговарала је прилично јасно и отворено".

Каже да је Пајк „често одржавала контакт очима" и да је „била веома сусретљива".

„Желела је да одговара на питања.

„Понекад је деловала као сасвим обична жена.

„Нисам према њој осећала никакву нетрпељивост... очигледно је могла то да осети, претпостављам, атмосферу да ћемо бити веома смирени и да ћемо само разговарати.

„Желела сам да упознам Кристу Пајк као жену, да разумем њен живот, лошу одлуку коју је донела и како се носила са животом у затвору".

Погледајте: Неуспело погубљење Кристе Пајк

Када је Пајк била 18-годишњакиња 1995. године, заједно са тадашњим дечком Тадарилом Шипом је претукла, мучила и убила Слемер, 19-годишњакињу коју су упознали у кампу за радну обуку проблематичних тинејџера.

Оптужила је Слемер за вређање и покушај преотмања дечка.

Двоје других полазника кампа су касније сведочили да се Пајк хвалила убиством и пре и након што га је починила, као и да им је показала део лобање Слемер.

Пајк је 1996. године осуђена на смрт, док је Шип, који је тада имао 17 година, осуђен на доживотну казну затвора уз могућност условног отпуста, и још се налази у затвору.

Робертс каже да јој је Пајк објаснила да није у потпуности схватала размере онога што се дешавало током суђења, али да је уживала што је била у центру пажње, „јер никада раније није била".

Када су на ред дошле појединости убиства, Пајк није оклевала да прича.

„Није показивала никакве промене у осећањима, о томе је говорила потпуно хладнокрвно и чињенично", присећа се Робертс.

„Већ је 11 година чекала на извршење смртне казне и већ је много времена провела сама, много тога је за то време преиспитала и суочила се са оним што је урадила.

„О себи је говорила као да је то била нека сасвим друга особа.

„Рекла је да ноћи када је убила Колин изгубила разум.

„Рекла је да је то било као искуство изласка из сопственог тела, да није била свесна шта ради и да се чинило као да је неко други преузео контролу над њом".

Пајк је рекла Робертс да јој је дубоко жао због онога што је учинила, али да осећа да ништа што би могла да каже не може да отклони последице онога што се догодило.

Пајк је одрасла у Беклију, малом граду радничке класе на југу савезне америчке државе Западне Вирџиније, а њени родитељи, Кариса Хансен и Глен Пајк, били су алкохоличари који су је занемаривали.

Рекла је Робертс да јој нико није пружао „никакву љубав", осим њене баке, која је преминула од рака када је Пајк имала 12 година.

Губитак баке је код Пајк изазвао бес и самоубилачке мисли.

„Када је имала 11 година силовао ју је комшија, а касније, када је имала 17, и непознати мушкарац који ју је, како је рекла, одвукао у шуму.

„Пролазила је кроз различите периоде занемаривања и злостављања", каже Робертс.

Пајк је променила више школа, а када ја имала 18 година уписала се у центар за радну обуку младих у Ноксвилу, што је требало да буде нови почетак.

Рекла је Робертс да се надала да ће постати медицинска сестра.

Адвокати Пајк, који су поднели захтев за помиловање на 226 страна, надали су се да ће извршење смртне казне бити привремено одложено или поништено у последњем тренутку, али је захтев одбијен.

Стручњаци за људска права Уједињених нација такође су позвали на обуставу извршења смртне казне.

„Дефинитивно је гајила наду", каже Робертс.

Додаје да се Пајк надала да ће неко можда интервенисати и помоћи јој тако што ће „уважити" утицај њеног детињства и менталног здравља на њене поступке.

„Знала је да је чека или смртна казна или доживотни затвор, али је дефинитивно желела доживотни затвор и мирну смрт", објашњава Робертс.

Новинарка каже да је претходна недеља била чудна, иако је знала да ће се смртна казна извршити.

„Тог дана, у среду, нисам могла да престанем да мислим на њу, стално сам размишљала о томе шта се дешава.

„Прочитала сам да је одбила последњи оброк...

„Не могу ни да замислим о чему је размишљала, како се осећала и како се уопште припремате када знате да ћете умрети".

Каже да је буђење уз вест да је Пајк преживела смртоносну инјекције било „као гледање филма страве и ужаса".

„Не могу да схватим, не могу да разумем. То је апсолутно варварски.

„А онда та иронија да држава покушава да је убије, а затим је одводе у болницу да покушају да јој спасу живот.

„То нема никаквог смисла".

У време разговора, Пајк је била у ћелији најмање 23 сата дневно, а појединим данима су је пуштали напоље само ради једночасовне шетње.

Била је једина жена у одељењу за осуђенике на смртну казну, тако да није могла да се дружи са другим затвореницима.

Међутим, Робертс каже да је Криста ипак имала неку врсту рутине и да је утеху проналазила у читању, гледању телевизије и дописивању са људима које је упознала путем писама.

Убрзо после њиховог сусрета, Робертс је од Пајк добила ручно израђену честитку, у којој јој је захвалила за начин на који се према њој опходила.

„Сећам се да је то био љубичасти папир у облику лептира, а унутра је написала: 'Хвала Вам што сте били љубазни, хвала што сте се према мени понашали као према жени', и то је било све", каже Робертс.

„Било је заиста дирљиво."

„Без обзира шта сам рекла о Кристи Пајк, ни на који начин не умањујем њен злочин", наглашава Робертс.

„Наравно да је заслужила да буде у затвору.

„Починила је злочин, одузела живот другој жени и за то је морала да буде кажњена.

„Међутим, не можете а да се не запитате: да ли би урадила оно што је урадила да је добила помоћ онда када јој је била потребна?

„Не могу да порекнем оно што сам видела у жени коју сам упознала, жени која је седела испред мене, нити могу да порекнем начин на који сам се са њом повезала, као ни како је реаговала на мене и како је одговарала мени и на моја питања", каже Робертс.

„Она је ипак људско биће.

„Упознала сам је и било је немогуће да то не остави утисак на мене.

„Мислим да је свесна да је протраћила живот и мислим да зна да је могла да учини нешто добро у животу, али није."

Сведокиње о покус̌ају погубљења Кристе Пајк

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу, Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk