Da li vam se nekad čini da su kladionice svuda oko vas? ↓
Realnost je, ipak, drugačija.
DOSIJE KLADIONICE
Srbija.bet
Slobodan Maričić, Teodora Ćurčić
BBC News na srpskom
oktobar 2026.
Da li imate više od 18 godina?
Zabranjeno je učestvovanje maloletnih lica u klasičnim i posebnim igrama na sreću (Zakon o igrama na sreću, član 10)
Koju god opciju da ste izabrali, svejedno je - možete da nastavite kroz priču.
Klađenje je zakonom zabranjeno maloletnicima, ali istraživanja i svedočenja pokazuju da je u praksi često drugačije.
Dok zvanične procene – iako zastarele – govore o između 44 i 97 hiljada punoletnih sa problemom patološkog kockanja, nezvanične ukazuju na stotine hiljada zavisnika.
I to u zemlji od tek 6,6 miliona stanovnika, u kojoj je promocija kocke sveprisutna u svakodnevnom životu.
Kroz lične priče trojice nekadašnjih zavisnika, perspektive stručnjaka i zvaničnih podaka, BBC novinari donose priču o realnosti kladionica u Srbiji.
Jovan*
„Sve je kladionica“
„Kao i većina ljudi, počeo sam maloletan.“
U razgovoru za BBC na srpskom 31-godišnji Jovan* se priseća prvog susreta s kladionicama.
Kosa mu je tamna, lice vedro, a na sebi ima duksericu sa kapuljačom.
„Imao sam 15-16 godina i bila je kladionica u ulazu u kom je živeo drugar sa kojim sam trenirao basket. Išli smo na trening i on kao ‘hajde da popunimo tiket’ – hajde, što da ne.“
Tako su otišli do najbliže kladionice.
U jednoj od takvih zvaničnih kladionica i Jovan je „osvojio“ prvi novac - na uplatu od otprilike 300 dinara dobio je deset hiljada.
To je pre oko 18 godina bio ozbiljan novac, posebno za tinjdžera, priseća se.
„Bio sam srećan, osećao se uspešno, kao bravo majstore, kako si je***e uspeo.“
Toliko je bio ponosan da se roditeljima pohvalio novcem do kog je došao.
Bili su ‘frapirani’, kaže.
„'Jesi normalan, budalo jedna', rekli su mi.“
„I tako, mic po mic, počneš da igraš - prvo bezveze, iz sprdnje, malo dobiješ, malo izgubiš, ali onda skapiraš da možeš da dobiješ malo više.“
Nekoliko godina kasnije, kao jedva punoletan, tiketima je 'napravio 300 evra' za putovanje sa društvom u inostranstvo.
Tada je, tvrdi, već bio 'iskusan' - kladio se već nekoliko godina.
„Napravio sam pare, a nisam radio osam sati u pekari, već gledao utakmice – naravno, osetiš se dobro, dobiješ osećaj slobode“.
Za njegovo društvo, ističe, kladionica je često predstavljala jedino mesto gde može da se dođe do 'velikog novca'.
„Sve to deluje kao baš dobra priča, ali nije… Svi su u minusu.“
„Više od 90 odsto ljudi koji su naknadno razvili bolest zavisnosti – poremećaj kockanja – prvi kontakt su ostvarili kroz sportsku kladionicu”, kaže Ksenija Roganović, psihološkinja u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti Drajzerova.
„Naše istraživanje pokazuje da je oko polovine zavisnika prvi kontakt s kockanjem ostvarilo do 16. godine. Rani kontakt sa igrama na sreću i, naravno, rasprostranjenost objekata za kockanje i klađenje su najznačajniji prediktor za razvoj bolesti zavisnosti.”
Najmlađi zavisnik imao je samo 12 godina, navodi se u istraživanju Prvi kontakt sa kladionicama Nebojše Đurasovića i Aleksandra Janića iz 2024. godine.
„Postavlja se pitanje koliko ima onih koji se nisu javili i koliko njih je na putu da postane zavisno“, rekao je načelnik beogradske Klinike za bolesti zavisnosti Ivica Mladenović pri predstavljanju rezultata istraživanja.
U Srbiji je registrovano više od 2.800 zvaničnih kladionica i automat klubova.
6. avgust 2026.
A ima 1.868 osnovnih i srednjih škola.
Izmene zakona koji to propisuje usvojene su 29. februara 2020. godine.
Međutim, do početka primene zakona u junu „krenula je pomama ko će da potpiše više ugovora i otvori više uplatnih mesta”, kaže za BBC na srpskom izvor koji je godinama radio u vrhu jedne od vodećih kladionica.
Jer odredba od 100 metara između kladionica, a 200 metara od škole ne važi za one kladionice koje su bile tu pre početka primene zakona.
„To je bila trka - goriva se potrošilo nenormalno za putovanja po čitavoj zemlji, nagrađivali smo sve koji su nam javili za dobar lokal…
Tako je i nastao deo novih kladionica, država je loše napisala zakon”, kaže naš izvor.
Brojke do kojih je BBC došao pokazuju i raniji rast.
Prema podacima Ministarstva finansija, u Srbiji je 2016. godine bilo 1.807 objekata za klađenje, da bi taj broj 2018. dostigao 1.896, što i dalje za hiljadu manje nego aktuelnih nešto manje od 2.800 lokacija.
Iz Uprave za igre na sreću, pri Ministarstvu finansija, tvrde da se poslednjih godina broj lokacija smanjuje.
Ima 261 objekat manje nego 2020. godine, kada ih je bilo 3.060, a manji je i broj ukupan priređivača, kažu iz Uprave u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.
„Dakle, podaci ukazuju na to da su neutemeljene tvrdnje da je u Srbiji nekontrolisan i kontinuiran rast broja kladionica i automat klubova“, tvrde.
Međutim, istraživanje BBC-ja pokazuje i sve veći prelazak oblasti klađenja u onlajn svet, a ne manji broj igrača, što može biti jedan od razloga zatvaranja pojedinih kladionica.
U poslednje dve godine, dodaju iz Uprave, tokom 120 inspekcijskih kontrola ulazaka maloletnih lica u kladionice i automat klubove, utvrđeno je pet nepoštovanja zabrana, zbog čega su protiv tih priređivača pokrenuti prekršajni postupci.
Od 2020. do juna 2026. je blokiran pristup 1.931 sajtu za klađenje koji je radio bez odobrenja, dok su zbog nepropisne udaljenosti objekata za igre na sreću zatvorena 53 objekta, kažu iz Uprave.
Priređivači se za to vreme snalaze.
Zabranu od 100 metara između dve kladionice zaobilaze i – pomeranjem vrata.
„Ako su vrata na 98 metara od drugog lokala, a zakon je napisan tako da se računa od vrata do vrata, samo pomerimo vrata na drugo mesto“, kaže izvor BBC-ja iz vrha jedne od kladionica.
U narednim godinama, Jovan je gotovo svakodnevno uplaćivao tikete.
Sume su samo rasle.
„Kada dobiješ, onda imaš više da uložiš, samim tim možeš i više da dobiješ, pa ti ono koliko si ranije dobijao postane malo. Taj začarani krug teško može da stane dok ne napraviš ozbiljno s***e.“
Šta to u praksi znači?
„Pa kad prokockam sve pare koje imam.“
Tako nešto se već dešavalo.
„Nisam se zaduživao, prokockao kuću, stavio stan pod hipoteku, krao ili prodavao stvari - iako znam ljude koji jesu - ali jesam više puta prokockao sve pare koje imam.“
Najviše što je „napravio“ odjednom bilo je 1,2 miliona dinara.
Sve je prokockao za nedelju dana.
Promenio mu se i odnos prema sportu, koji voli i prati celog života - utakmice više nisu imale smisla ako se nije kladio na njih.
U jednom trenutku je igrao oko 50 tiketa dnevno.
Da bi vratio dugove, ponekad je zajmio novac od prijatelja, ali ističe da „nikada nikome nije bio dužan nešto specijalno, niti je neko njemu bio dužan“.
Ipak, nekoliko puta je spas tražio u bankama.
„Dizao sam keš kredite - jedan sam odmah prokockao i odmah uzeo novi - ali su to uvek bila cifre za koje znam da mogu da ih vratim.
Hvala bogu što malo mozga ima u ovoj glavi.“
U svet kladionica se ulazi zbog želje da budete „prihvaćeni i deo grupe“, zatim „lake zarade koja se obećava sa reklama“, ali i „utiska slobode, zabave i razonode“.
A kladionice za to vreme zarađuju veliki novac.
U narednim godinama, Jovan je gotovo svakodnevno uplaćivao tikete.
Sume su samo rasle.
„Kada dobiješ, onda imaš više da uložiš, samim tim možeš i više da dobiješ, pa ti ono koliko si ranije dobijao postane malo. Taj začarani krug teško može da stane dok ne napraviš ozbiljno s***e.“
Šta to u praksi znači?
„Pa kad prokockam sve pare koje imam.“
Tako nešto se već dešavalo.
„Nisam se zaduživao, prokockao kuću, stavio stan pod hipoteku, krao ili prodavao stvari - iako znam ljude koji jesu - ali jesam više puta prokockao sve pare koje imam.“
Najviše što je „napravio“ odjednom bilo je 1,2 miliona dinara.
Sve je prokockao za nedelju dana.
Promenio mu se i odnos prema sportu, koji voli i prati celog života - utakmice više nisu imale smisla ako se nije kladio na njih.
U jednom trenutku je igrao oko 50 tiketa dnevno.
Da bi vratio dugove, ponekad je zajmio novac od prijatelja, ali ističe da „nikada nikome nije bio dužan nešto specijalno, niti je neko njemu bio dužan“.
Ipak, nekoliko puta je spas tražio u bankama.
„Dizao sam keš kredite - jedan sam odmah prokockao i odmah uzeo novi - ali su to uvek bila cifre za koje znam da mogu da ih vratim.
Hvala bogu što malo mozga ima u ovoj glavi.“
U svet kladionica se ulazi zbog želje da budete „prihvaćeni i deo grupe“, zatim „lake zarade koja se obećava sa reklama“, ali i „utiska slobode, zabave i razonode“.
A kladionice za to vreme zarađuju veliki novac.
Šest najvećih kladionica u Srbiji
Admiral bet (firma Zbet.rs)
- suvlasnik Admirala Marko Ribarić je u upravnom odboru KK Partizan, a jedan od zastupnika Nikola Prokić je u upravnom odboru KK Crvena zvezda, što je kršenje Zakona o sportu
- Ribarić je ranije bio većinski vlasnik, a danas 70 odsto vlasništva ima austrijska firma Novomatic s lancem kladionica u celom svetu
- Novomatic je vlasnik i Admiral slot klubova, na 103 lokacije u Srbiji
- 30 odsto vlasništva u Admiralu ima firma Zbet holding sa Malte iza koje stoji Ribarić
- prema pisanju Forbsa, Johan Graf, vlasnik firme Novomatic „vredan" je oko 10,4 milijardi dolara
Balkan bet
- osnovan 1998. godine u beogradskom hotelu Balkan, po kome je brend i dobio ime, navodi se na sajtu
- prisutni širom Srbije u 104 objekta
- od 2017. posluju u okviru kompanije Merkur Casino Gmbh, koja ima 51 odsto vlasništva, dok 49 odsto ima Aleksandar Jojić
- Merkur je većinski vlasnik još jedne velike kladionice, Merkur X Tip koja ima 102 objekta širom Srbije
- u vlasništvu Balkan beta je i jedan restoran u Beogradu
Max bet
- radi od 1993. godine, navodi se na zvaničnom sajtu, a danas prisutan na 500 lokacija u više od 200 gradova u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji
- kompanija Flutter International iz Irske, jedna od najvećih na svetu za klađenje na internetu, kupila je 2023. godine 51 odsto Maxbeta za 141 milion evra
- Saša Marčeta vlasnik je 44 odsto udela, a Darko Živanov pet odsto
- Marčeta, nekada većinski vlasnik Max Beta, 2012. godine je bio osumnjičen za zloupotrebu službenog položaja i nezakonito organizovanje igara na sreću, kao i malverzacije prilikom privatizacije Beograd filma
- Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde, rekao je tad u izjavi za medije da je Marčeti oduzeta imovina vredna više od 350 miliona evra
- u martu 2018. godine je, prema pisanju medija, oslobođen optužbi zbog nedostatka dokaza
Meridian bet (firma Meridian Tech)
- osnovan 2001. godine
- od 2024. preuzela je američka firma Meridian Holdings (do februara 2026. zvala se Golden Matrix Group) koja se bavi onlajn klađenjem
- u novembru 2017. godine KRIK je pisao da je među dokumentima procurelim u projektu „Rajski papiri" i Meridian, pošto su pokrenuli posao onlajn klađenja na Malti 2007. godine, kada je to bilo zabranjeno u Srbiji
Mozzart bet
- sa 465 lokacija širom Srbije je najveća i najprofitabilnija
- posluje i u Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji, Hrvatskoj, Rumuniji, Keniji, Gani, Nigeriji i na Malti
- suvlasnici Mozzarta su Jadranka Stepanović sa 40,98 odsto i Dejan Čakajac sa 38,34 odsto vlasništva, dok ostatak deli više od 30 suvlasnika
- Jadranka Stepanović je vlasnica i hotela na Rtnju sa četiri zvezdice
- Dejan Čakajac je suvlasnik još 14 firmi
- najuspešnija od njih, Eter consulting, prošle godine je imala 1,86 milijardi dinara neto profita
- Čakajac je potpredsednik UO košarkaškog kluba Partizan, što je kršenje Zakona o sportu
Soccerbet (firma Phuket)
- osnovan 2002. godine, navode na zvaničnom sajtu
- imaju 308 objekata širom Srbije
- većinski vlasnik sa 34,08 odsto je Ognjen Korab Šekularac, dok je ostatak podeljen između 30 drugih suvlasnika
- Korab Šekularac je vlasnik još tri firme: dve građevinske i jedne za prevoz tereta plovnim putevima
Ni iz jedne od ovih kladionica nisu pristali na razgovor za BBC na srpskom.
Iz Balkan beta su nas samo uputili na Udruženje priređivača igara na sreću (SPIS), koje okuplja tri najveća priređivača – Mozzart bet, Balkan bet i Max bet.
Rasprostranjenost kladionica i njihovo oglašavanje ograničeno je Zakonom o igrama na sreću i Zakonom o oglašavanju, kaže Nevena Marković, direktorka SPIS-a, za BBC na srpskom.
„Mogu samo da odgovorno tvrdim da priređivači koji su naši članovi izuzetno revnosno ispunjavaju sve zakonske obaveze, iako se konstantno nalaze u situaciji u kojoj ih društvo kritikuje i osuđuje“, ističe Marković.
„A sasvim legitimno imaju pravo da reklamiraju biznis koji žele da, kao i svaka korporacija ili poslovna jedinica, uvećaju i učine boljim.“
Ipak, kako kaže, problem „apsolutno postoji“ i „ceo sistem želi da se sukobi sa njim“.
„Prosto, zavisnost nije dobra i svaki zavisnik je loša slika tržišta igara na sreću - mnogo ruši reputaciju sistema, jer svi prebacuju temu na tamnu stranu, a niko ne priča o prihodima od igara na sreću, broju zaposlenih i svemu dobrom što ova industrija nosi", kaže Marković.
U industriji, kako navodi, zaposleno je „preko 15.000 ljudi, dok indirektno ta brojka ide i do 100.000“.
„Ne možemo im ništa, svesni smo toga, ali možemo nama svašta“, kaže Aleksandar Janić iz rehabilitacionog centra Duga.
On već godinama pomaže ljudima na putu oporavka od zavisnosti.
Nedavno je pokrenuo inicijativu „Krokodili dolaze” koja se, kako navode, bori protiv agresivnog reklamiranja kladionica.
„To nije reklamiranje, nego ubeđivanje.”
Mi ne tražimo zatvaranje kladionica, samo tražimo ‘fer plej’, kaže Janić.
„Ceo sistem je napravljen tako da te malo još i gurne dole, sve je napravljeno tako da ti praktično ne možeš da izbegneš zamku.“
Posebno su protiv slogana „igre na sreću“, koji žele da promene u „igre na nesreću”.
Najviše im, dodaje, u reklamiranju smeta princip takozvanog bonusa dobrodošlice.
Reč je o dobitku određene sume ili kredita za klađenje pri, na primer, registrovanju onlajn naloga za klađenje.
„Svaki tajmaut tokom košarkaške utakmice je popunjen sa najmanje tri bonusa dobrodošlice, kladionice šljašte, izgledaju kao diskoteke, obećavaju uspeh, a reklamira ih neko ko je po tebi uspešan“, kaže Janić.
„Nemam reči koliko je to sve ljigavo, naša deca su na frontu.“
Aleksandar Janić u radionici u centru Duga
Je l' si pecaroš?
Pecaroš kada ode na reku i kada želi da peca ribe, prvo baci primamu, to je obično neka hrana koja ima mirise koje ribe vole. I to okupi ribe na jednom mestu, dovoljno je samo da spustiš udicu i to je to.
Aleksandar Janić
Dva puta samo - bilo je dovoljno.
Najviše bih voleo da se ni ne približavaju ivici."
„Iskreno, nisam sigurna da neko može da se ograniči u tom smislu, da ne nudi ništa kao bonus dobrodošlice ili free spin“, odgovara Nevena Marković.
„Zvuči primamljivo, ali onaj koga povuče ta reklama pre nego što aplicira za bonus dobrodošlice treba da pročita šta je to zapravo – šta dobija, a šta ne."
To nije novac koji se dobije, već depozit kojim možete da igrate kod priređivača, dodaje.
Rigorozne mere, poput strožeg zakona, otežavanja poslovanja priređivača velikim poreskim obavezama, potpuna zabrana klađenja ili oglašavanja, ne bi smanjile broj igrača, već bi oni samo bili usmereni ka crnom tržištu, smatra.
A sve navodne nepravilnosti i zakonitosti oko blizine kladionica u odnosu na škole, maloletničkog klađenja i oglašavanja, treba prijaviti nadležnim organima, kaže.
Reklamiranje kladionica se vrši u skladu sa zakonom, koji nalaže obaveštenje o zabrani učestvovanja maloletnih lica i tekst upozorenja o prevenciji bolesti zavisnosti, ističu iz Uprave za igre na sreću.
Međutim, kako navode, poslednjim izmenama zakona je „značajno destimulisano davanje bonusa“, koji su Ministarstvo finansija i Uprava za igre na sreću „prepoznali kao mogući štetan uticaj na pojedine igrače“.
Istovremeno, dodaju, uvedene su „brojne mere i obaveze priređivača usmerene na društveno-odgovorno priređivanje igara na sreću, prevenciju bolesti zavisnosti i zaštitu maloletnih lica“.
Kao jedan od njihovih doprinosa u borbi protiv zavisnosti ističu i „Upitnik za samoprocenu igračima u donošenju odluka“ na sajtu Uprave za igre na sreću.
„Problem bolesti zavisnosti od kockanja je društveni problem koji je prisutan svuda u svetu, pa i u Republici Srbiji“, kažu iz Uprave za igre na sreću.
Zato nastoje da „kroz kontinuirani rad na propisima, pravila o društvenoj odgovornosti, kao i u putem nadzora, utiču na rešavanje ovog problema“.
Nevena Marković, SPIS
Jer dok se „bore protiv nelegalnog – izuzetno prisutnog na tržištu, posebno u onlajn svetu – i maloletničkog klađenja", priređivači igara na sreću, kako kaže, istovremeno „rade na prevenciji bolesti zavisnosti“.
To u praksi znači sarađuju sa institucijama poput Drajzerove, projekte i radionice, zakonom predviđena upozorenja o bolestima zavisnosti unutar i ispred kladionica, obuke zaposlenih o prepoznavanju bolesti zavisnosti, kao i verifikacije identiteta pre onlajn klađenju.
Sa aspekta priređivača, tvrdi, radi se sve što je do njih, pa i korak više.
„Igrač koji ode u zavisnost nije igrač kog priređivač želi – ne gubi ga samo porodica, već i priređivač.
Priređivači žele da igre na sreću igračima budu zabava, nešto što ispunjava deo njihovog dana, ali ne ceo, i zato daju sve od sebe da tržište bude uređeno.
I kada sa jedne strane imamo sistem koji je odgovoran, moramo da se zapitamo o odgovornosti pojedinca, možda i o porodičnoj odgovornosti“, navodi Marković.
Posebno ističe mehanizme samoograničenja i samoisključenja, uvedene izmenama Zakona o igrama na sreću iz 2025. godine.
Iz Uprave za igre na sreću nazivaju ih merama kojim se „direktno doprinosi uspostavljanju kontrole igrača nad sopstvenim aktivnostima i smanjenju rizika od štetnih posledica po igrača“.
Mere samoisključenja i samoograničenja postoje samo u svetu onlajn klađenja, upravo u kom je Jovan napravio najveće dugove.
Na tu opciju je, kako kaže, prešao čim se pojavila.
Mogao je, kaže, da prokocka celu platu deset minuta pošto je dobije.
A ne mora ni da se pomeri.
„Sve vreme si u kladionici - WC je kladionica, kuhinja je kladionica, spavaća soba je kladionica, sve je kladionica, ne moram uopšte fizički da idem tamo.“
Najviše se kladio „u lajvu“, to jest na utakmice koje se u tom trenutku igraju.
Mnogo je brže, kaže, nego kada ujutru odigra tiket Lige šampiona za uveče i čeka ceo dan.
„Da sam sada u tom začaranom modu, sve vreme bih po malo uzimao telefon da pogledam nešto, a zapravo bih igrao tikete i mogao sam za ovih sat vremena koliko smo ovde da prokockam 50 hiljada dinara, a ti ne bi znao.
To mi se desilo milion puta.“
Epidemija korona virusa je znatno ubrzala rast onlajn klađenja, kaže za BBC izvor iz vrha jedne od kladionica.
Pre epidemije je udeo onlajna iznosio oko 30 odsto, a posle nje više od 50, dodaje.
U nekim onlajn kladionicama nije trošio novac, već tokene.
Njih dobije kada uplati novac na račun, ali osećaj je drugačiji, kao da ne troši novac.
Onlajn svet klađenja je problem zato što je manje vidljiv, upozoravaju stručnjaci.
„Gubi se socijalna komponenta, nema očiju koje mogu da vas vide da negde ulazite ili izlazite i potencijalne osude. (…) Takođe, to je nešto što je dostupno 24 časa svakoga dana i tu se nekako, ako je to moguće, još brže gubi vrednost novca, jer su to cifre na ekranu“, dodaje Ksenija Roganović iz Drajzerove.
Na lečenje im se javlja sve veći broj maloletnika, često zbog onlajn klađenja, ističe.
Isto primećuju i u SOS centru za prevenciju kockanja.
„U poslednjih pet-šest godina starosna struktura zavisnika je apsolutno sve mlađa i mlađa. Kao ključni razlog za to vidim onlajn kockanje.
Kada mi dođe neko sa 25 ili 26 godina, dođe mi kao starac“, dodaje Jelena Manojlović iz SOS centra za prevenciju kockanja.
Da je onlajn klađenje sve zastupljenije u Srbiji, pokazuju i podaci.
Prihodi za onlajn klađenje koji u budžet stižu kroz naknade koje kladionice i kockarnice plaćaju veći su iz godine u godinu.
Oni su na drugom mestu, tek iza prihoda od automata.
Mere samoisključenja i samoograničenja postoje samo u svetu onlajn klađenja, upravo u kom je Jovan napravio najveće dugove.
Na tu opciju je, kako kaže, prešao čim se pojavila.
Mogao je, kaže, da prokocka celu platu deset minuta pošto je dobije.
A ne mora ni da se pomeri.
„Sve vreme si u kladionici - WC je kladionica, kuhinja je kladionica, spavaća soba je kladionica, sve je kladionica, ne moram uopšte fizički da idem tamo.“
Najviše se kladio „u lajvu“, to jest na utakmice koje se u tom trenutku igraju.
Mnogo je brže, kaže, nego kada ujutru odigra tiket Lige šampiona za uveče i čeka ceo dan.
„Da sam sada u tom začaranom modu, sve vreme bih po malo uzimao telefon da pogledam nešto, a zapravo bih igrao tikete i mogao sam za ovih sat vremena koliko smo ovde da prokockam 50 hiljada dinara, a ti ne bi znao.
To mi se desilo milion puta.“
Epidemija korona virusa je znatno ubrzala rast onlajn klađenja, kaže za BBC izvor iz vrha jedne od kladionica.
Pre epidemije je udeo onlajna iznosio oko 30 odsto, a posle nje više od 50, dodaje.
U nekim onlajn kladionicama nije trošio novac, već tokene.
Njih dobije kada uplati novac na račun, ali osećaj je drugačiji, kao da ne troši novac.
Onlajn svet klađenja je problem zato što je manje vidljiv, upozoravaju stručnjaci.
„Gubi se socijalna komponenta, nema očiju koje mogu da vas vide da negde ulazite ili izlazite i potencijalne osude. (…) Takođe, to je nešto što je dostupno 24 časa svakoga dana i tu se nekako, ako je to moguće, još brže gubi vrednost novca, jer su to cifre na ekranu“, dodaje Ksenija Roganović iz Drajzerove.
Na lečenje im se javlja sve veći broj maloletnika, često zbog onlajn klađenja, ističe.
Isto primećuju i u SOS centru za prevenciju kockanja.
„U poslednjih pet-šest godina starosna struktura zavisnika je apsolutno sve mlađa i mlađa. Kao ključni razlog za to vidim onlajn kockanje.
Kada mi dođe neko sa 25 ili 26 godina, dođe mi kao starac“, dodaje Jelena Manojlović iz SOS centra za prevenciju kockanja.
Da je onlajn klađenje sve zastupljenije u Srbiji, pokazuju i podaci.
Prihodi za onlajn klađenje koji u budžet stižu kroz naknade koje kladionice i kockarnice plaćaju veći su iz godine u godinu.
Oni su na drugom mestu, tek iza prihoda od automata.
Najviše u državnu kasu leže od automata, pa je od naknada samo za ovaj vid klađenja isplaćeno više od 11,3 milijarde dinara u 2025.
Kladionice su na trećem mestu - u 2025. od naknada prikupljeno je više od 4 milijarde dinara.
Onlajn klađenje se približava automatima - oko 9,8 milijardi samo za naknade priređivači su dali državi.
Krajem 2024. godine, Skupština je usvojila izmene Zakona o igrama na sreću i povećala naknade koje priređivači ovih igara plaćaju za fizičko i onlajn kockanje.
Tokom javne rasprave, bilo je žalbi.
Firma Digital revolution iz Niša koja vodi vebsajt za klađenje u primedbi je naglasila da povećanje ‘nije opravdano’ i da dovodi u pitanje 'opstanak poslovanja' priređivača u onlajn svetu.
Kladionica me je u jednom trenutku „celog obuzela“, priča Jovan.
„Ostaneš budan do četiri ujutru i kladiš se na NBA, na kinesku ligu, ili staviš pare na meč 850. protiv 632. tenisera sveta, a ne bi uopšte gledao to da se ne kladiš“.
Ako se posle osvajanja velikih para osećaš „posebno“, kako je kad ih izgubiš?
Podjednako katastrofalno svaki put kad „dođeš do dna“, odgovara.
Odmah se, kako kaže, u glavi pojavi ista misao – „čekaj, moram da vratim” i to ne za dva sata ili sutra nego „odmah”.
U jednom trenutku, kako kaže, kada „zađeš u crnu zonu“, više nije bitno da li si dobio ili izgubio.
Bitno je „samo da se vrti i igra“.
„Gube se ideja gde smo, koje je doba dana, koje je vreme, kocka postaje jedina važna oblast života i to je i odlikuje. Zato i jeste bolest, zbog prioriteta, jer je to prioritet broj jedan i ništa van toga. I to stvarno boji sve sfere funkcionisanja i življenja."
Klađenje na sportske utakmice nije jedina stvar koja povezuje sport i kladionice u Srbiji.
Velike klubove već godinama sponzorišu kladionice, njihova imena vide se na dresovima igrača i na terenu tokom utakmice.
Balkan bet je sponzor Olimpijskog komiteta i tima Srbije za Olimpijske igre u Parizu 2024, Milanu-Kortini 2026. i Los Anđelesu 2028. godine.
Od 20 košarkaških klubova koji su deo Evrolige, samo dva imaju kladionice u nazivu - Zvezda i Partizan.
Mozzart sponzoriše crno-bele košarkaše, a Meridian bet Crvenu zvezdu.
I to nije sve.
Potpresednik upravnog odbora KK Partizan je Dejan Čakajac, suvlasnik Mozzart kladionice, a u upravnom odboru kluba je i Marko Ribarić, suvlasnik Admiral beta.
U upravnom odboru KK Crvena zvezda je Nikola Prokić, zastupnik Admiral beta.
Ovo je zabranjeno Zakonom o sportu, koji propisuje da u organima sportske organizacije ne mogu biti vlasnici ili zaposleni u kladionici.
Kazna za ovaj prekršaj može biti i do dva miliona dinara.
Iz beogradskog Prekršajnog suda potvrdili su za BBC na srpskom da zbog toga do sada nisu vođeni postupci, odnosno da klubovi nisu kažnjeni.
Na pitanja novinara BBC-ja na srpskom u vezi sa ovim nisu odgovorili iz Partizana, Zvezde, kao ni iz ove dve kladionice.
Izvor BBC-ja iz jedne od kladionica, toliku njihovu sveprisutnost i opšteprihvaćenost objašnjava jednostavnim razlogom – ogromnim novcem koji se tu vrti.
Koliko ljudi, institucija i organizacija direktno zavisi od njega, ističe.
„Prometi kladionica su nenormalni, banke na svaku transakciju uzimaju deo, sportisti i klubovi žive od njihovih sponzorstava, a država važne iznose dobija kroz naknade.
Pa televizije, mediji, produkcije, svi događaji koje kladionice sponzorišu, a gde su tu i zaposleni u kladionicama, kojih nije malo… Zamislite koji je to novac”, zaključuje.
I zato, kao razlog za trenutno stanje vidi odsustvo volje države da se ovim problemima bavi.
„Evidentno je da nisu spremni da se bave ovim pitanjem. Ne samo da oni nisu spremni, nego i to što rade je samo deklarativno."
Tokom godina, Jovan je imao izlete i u druge sfere kockanja, i to od najranijih dana - igrao je rulet u kockarnici iza kafića gde je inače dolazio s društvom.
„I to je bilo praktično svako veče, to nam je bilo kao društvena igra, ali za taj uzrast su se neke bolesne brojke obrtale.“
Koliko?
„Pa“, kaže i skreće pogled dok na sekund razmisli.
„Stotine hiljada za jedno veče“.
Seća se i prvog velikog dobitka koji mu je tad bio „vau“.
Ipak, uvek se vraćao kladionici.
„Zato što kladionica zahteva neko tvoje realno znanje, a za rulet i slot ti samo misliš da ti treba znanje, što je glupost - to je čista sreća, zato sam uvek bežao od toga.“
Kladionica, posebno kod mladih i kod sportista, nudi osećaj lažnog samopouzdanja.
„’Igram fudbal, košarku, pratim, šta god, ja se razumem u to, u igrače, znači ja mogu da napravim novac’… To je teška glupost.“
Jovan tvrdi da se već godinu i po dana ne kladi. Vadi telefon i pokazuje onlajn nalog na kom se vidi bilans od 1,7 dinara.
Od svega što mu se prethodnih godina desilo, roditelji „ne znaju skoro ništa“, a dugogodišnja devojka „ne zna baš sve“.
Cifre je skrivao i od većine prijatelja i drugara.
„Nije lako to deliti sa bilo kime“, kaže.
Sramota ga je i to iz više razloga, kaže, zato što je izgubio mnogo novca, ali i „ispao glup“.
„I čak mi ni to nije bilo okidač da prekinem.“
Nego?
„Nisam uspeo iz prve, daleko od toga, ali sam presekao, više puta dnevno sebi ponavljao ‘nećeš više, nemoj, nemoj, nemoj, nećeš se izvući, nećeš se izvući…’“
Ili recimo - kod kuće i pod tuš. Ne možemo telefon i pod tuš da kockamo. I to se pokazalo kao dobro.
To neću danas, sutra ću, spuštamo, ne dajemo sebi zabranu, nego samo odlažemo. I ta osoba će već za sat i po dva doći sebi - prošla je opasnost.
Nekoliko puta je bio blizu, ali tiket nije uplatio, kaže.
„Sada sam i zaradio neku malo ozbiljniju ušteđevinu, a kad se otvori dizna, sve je u riziku, svestan sam da sve za sekund može da se vrati na staro.“
Ipak, ponekad, kada je u društvu, prijateljima tutne 50 ili 100 dinara da za njega uplate tiket.
Čisto iz zabave, kaže.
Stručnjaci upozoravaju da to nije tako jednostavno.
„Ako misli da drži sve pod kontrolom, moguće da je prestao na određeni vremenski period“, smatra Jelena Manojlović iz SOS centra za prevenciju kockanja i dodaje da se ta praksa zove „kockanje na suvo“.
„Ostajete kockar u glavi, samo ne upražnjavate to.“
Jovan kaže da se jednostavno – umorio.
„Nije prelomio neki najgori trenutak, nego samo jedan u nizu, gde dobijam, izgubim, dobijam izgubim… Bukvalno više nisam imao snage.
Kada si u tom modu, to je ne samo puno radno vreme, nego i prekovremeno. (...)
Mozak samo o tome razmišlja po ceo dan.“
To je bolest, zaključuje.
„Da krenem i posle 10 godina pauze ovako bih se vratio“, kaže i pucne prstima.
Tokom godina, Jovan je imao izlete i u druge sfere kockanja, i to od najranijih dana - igrao je rulet u kockarnici iza kafića gde je inače dolazio s društvom.
„I to je bilo praktično svako veče, to nam je bilo kao društvena igra, ali za taj uzrast su se neke bolesne brojke obrtale.“
Koliko?
„Pa“, kaže i skreće pogled dok na sekund razmisli.
„Stotine hiljada za jedno veče“.
Seća se i prvog velikog dobitka koji mu je tad bio „vau“.
Ipak, uvek se vraćao kladionici.
„Zato što kladionica zahteva neko tvoje realno znanje, a za rulet i slot ti samo misliš da ti treba znanje, što je glupost - to je čista sreća, zato sam uvek bežao od toga.“
Kladionica, posebno kod mladih i kod sportista, nudi osećaj lažnog samopouzdanja.
„’Igram fudbal, košarku, pratim, šta god, ja se razumem u to, u igrače, znači ja mogu da napravim novac’… To je teška glupost.“
Jovan tvrdi da se već godinu i po dana ne kladi. Vadi telefon i pokazuje onlajn nalog na kom se vidi bilans od 1,7 dinara.
Od svega što mu se prethodnih godina desilo, roditelji „ne znaju skoro ništa“, a dugogodišnja devojka „ne zna baš sve“.
Cifre je skrivao i od većine prijatelja i drugara.
„Nije lako to deliti sa bilo kime“, kaže.
Sramota ga je i to iz više razloga, kaže, zato što je izgubio mnogo novca, ali i „ispao glup“.
„I čak mi ni to nije bilo okidač da prekinem.“
Nego?
„Nisam uspeo iz prve, daleko od toga, ali sam presekao, više puta dnevno sebi ponavljao ‘nećeš više, nemoj, nemoj, nemoj, nećeš se izvući, nećeš se izvući…’“
Ljudi generalno ne vole zabrane, tako da nije dobro davati sebi zabrane, nego reći neću danas, sutra ću. Time puštate sebi nagon, odlažete ga. Dajete sebi dozvolu, sutra ćete, ali nagon će da prođe do sutra.
Ili recimo - kod kuće i pod tuš. Ne možemo telefon i pod tuš da kockamo. I to se pokazalo kao dobro.
To neću danas, sutra ću, spuštamo, ne dajemo sebi zabranu, nego samo odlažemo. I ta osoba će već za sat i po dva doći sebi - prošla je opasnost.
Nekoliko puta je bio blizu, ali tiket nije uplatio, kaže.
„Sada sam i zaradio neku malo ozbiljniju ušteđevinu, a kad se otvori dizna, sve je u riziku, svestan sam da sve za sekund može da se vrati na staro.“
Ipak, ponekad, kada je u društvu, prijateljima tutne 50 ili 100 dinara da za njega uplate tiket.
Čisto iz zabave, kaže.
Stručnjaci upozoravaju da to nije tako jednostavno.
„Ako misli da drži sve pod kontrolom, moguće da je prestao na određeni vremenski period“, smatra Jelena Manojlović iz SOS centra za prevenciju kockanja i dodaje da se ta praksa zove „kockanje na suvo“.
„Ostajete kockar u glavi, samo ne upražnjavate to.“
Jovan kaže da se jednostavno – umorio.
„Nije prelomio neki najgori trenutak, nego samo jedan u nizu, gde dobijam, izgubim, dobijam izgubim… Bukvalno više nisam imao snage.
Kada si u tom modu, to je ne samo puno radno vreme, nego i prekovremeno. (...)
Mozak samo o tome razmišlja po ceo dan.“
To je bolest, zaključuje.
„Da krenem i posle 10 godina pauze ovako bih se vratio“, kaže i pucne prstima.
Dejan i Višnja
„Porodična bolest“
„Rođenje našeg prvog sina ja sam obeležio tako što sam čitavu noć proveo u kockarnici. Nisam mogao da se obradujem na pravi način takvom događaju.“
Dejan Đoković
Tu rečenicu 49-godišnji Dejan Đoković izgovorio je nekoliko minuta po početku razgovora za BBC na srpskom.
„Zapostavio sam sve… Nisam otišao ni da je obiđem u porodilištu.“
Prva misao ujutru kad se probudi i poslednja uveče kad leže, kako kaže, u to vreme je bila kako da obezbedi novac za kockanje.
Suma koju je izgubio tokom višegodišnjeg kockanja, procenjuje, u današnjem ekvivalentu iznosila bi između 50.000 i 60.000 evra.
Ali bolesti zavisnosti često se prepliću.
Uz kockanje, Dejan je imao problem i sa alkoholom i sa narkoticima.
„Sve zavisnosti su slične što se tiče modela ponašanja“, priča Đoković, danas nastavnik u srednjoj PTT školi u Beogradu.
„Kada razvijete zavisnost na nekom polju, onda u druge uplivaš bez prevelikog kritičnog odnosa, probaš nešto iz radoznalosti ili jednostavno tražiš neko veće zadovoljenje.“
Nekada su se te zavisnosti sudarale.
„Alkohol sam isključivao kad sam se kockao, smatrao sam da smeta, ali kada izgubim i dođem do depresivnog stanja, onda pijem ili uzimam drogu kojom rešavam taj problem.“
Jednog dana, odlučio je da reši pravi problem.
Otišao je na lečenje, u čemu posebno ističe ulogu porodice.
„Jeste teško napraviti prvi korak, ali vredi – i u partneru je ključ za taj prvi korak“, kaže 43-godišnja Višnja Inđić Đoković, Dejanova supruga, za BBC na srpskom.
Danas imaju tri sina.
Detinjstvo u rodnom Arilju, malom mestu u zapadnoj Srbiji, između Čačka i Zlatibora, Đoković opisuje kao bezbrižno.
U školi je bio dobar đak, učestvovao je u takmičenjima iz matematike i fizike i uvek imao izražen takmičarski duh.
„Uvek sam želeo da pobedim, teško su mi padali porazi.“
Isto se osećao i godinama kasnije, dok se kockao.
„Tražio sam osećaj da pobedim nešto što se pobediti ne može - kuća uvek dobija.“
U glavni grad Srbije dolazi kao tinejdžer i upisuje srednju PTT školu, zatim i Elektrotehnički fakultet.
Alkohol je počeo da pije tokom srednje škole - „i otac i deda su problematično pili“, ističe – ubrzo i da puši marihuanu, kao i da uzima razne druge narkotike.
Granica mu je, kako kaže, bio samo heroin, za kojim nikada nije posegnuo.
Jedan od prvih poslova pronašao je preko omladinske zadruge - u kladionici na Novom Beogradu.
„Na početku se nisam toliko kockao svojim novcem, ali svi ti iznosi koje sam za druge kucao i koji su mi prolazili ispred očiju i te kako provociraju na podsvesnom nivou.“
Patološko kockanje razvio je tokom fakulteta.
„Nije tu bilo nekih jasno postavljenih granica: jedna, druga i treća zavisnost su se prelivale.“
I kad bi pokušao da prestane, ne bi uspeo.
„Zavisnik sam, imam dostupno sve, novac da se kockam, alkohol da pijem. U onom trenutku kada to sve bude uskraćeno dolazi krizni period.
I ti sada bez nekog znanja, bez podrške krećeš da se boriš sa tim, nikom ne pričaš o tome i onda se to akumulira.
To se penje u tebi taj osećaj i dolazi do tačke pucanja - dižeš ruke, kažeš ne mogu ovo, treba mi to i vratiš se.
Dok nemaš edukaciju i podršku, dok to nije transparentno i dok ne priznaš sebi da imaš problem.
Najčešće se te amaterske apstinencije tako završavaju“, kaže Dejan.
Vremenom je problem bio samo veći i veći.
Nekoliko puta je tokom studija prokockao novac za školarinu, kasnije i za kiriju kada je započeo zajednički život sa Višnjom.
Uložio je i izgubio novac sa njihove svadbe.
Pokušavajući da vrati izgubljeno, svakodnevno je manipulisao i roditelje i prijatelje od kojih je pozajmljivao novac.
„I klekao bih i molio, govorio neću više nikada, ovo mi je poslednji put… Ali to je samo način da vi dođete do sredstava.
To mi je kao zavisniku samo davalo otvorena vrata da srljam dalje u problem, jer i sledeći dug koji napravim imaće ko da vrati.“
Ksenija Roganović, Drajzerova
Jer bolest je jača, zavisnost je ta koja nema granica, kaže Dejan.
Ljudi će se, dodaje, saosećati sa nekim ko je polomio nogu, pa ne može da hoda ili ima problem s bubrezima, ali kod mentalnih bolesti i dalje postoji stigmatizacija.
Često se, smatra, na njih gleda kao na bezobrazluk.
„A ti sa zavisnostima samo do jednog trenutka imaš mogućnost izbora i posle toga više ne - to je tvoje breme koje nosiš.“
„Važno je naglasiti da je ovo bolest. Pogađa centre u mozgu koji regulišu određene psihičke procese i funkcije - to je na nivou bolesti.
Slobodna volja i mogućnost odlučivanja bivaju pogođeni.“
Za život sa bolestima zavisnosti Dejan kaže da je „kao u veš mašini“ - začarani krug iz kog ne možeš da izađeš.
A doktore i terapeute i grupu opisuje kao ljude koji tu mašinu zaustavljaju, pružajući priliku da izađeš i vidiš kako taj tvoj život izgleda sa druge strane.
Kao sa druge strane ogledala.
„Upoznaju te i sa načinima kako to funkcioniše i kako bude razorena čitava porodica, koja u svemu saučestvuje i to iz najbolje namere, jer žele da ti pomognu“, kaže Dejan.
Prvo ide zavodljiva faza, faza uzbuđenja, gde osoba vrlo često dobija neki ili bonus dobrodošlice - razne taktike su utkane u ceo taj svet - ili biva stvarno zbog neke sreće, ali ne kako oni često misle svoje sposobnosti i znanja, to nije znanje o sportu, apsolutno nema nikakve veze sa znanjem o sportu, ali bivaju vrlo uzbuđeni i sa malim ulozima ostvaruju neki stepen uzbuđenja, što ima veze i sa osobinama ličnosti. Onda vremenom dolazi do povećanja uloga, potrebne su sve veće količine novca, samim tim i vremena u nekom momentu, da bi se osetila ista ili slična vrsta uzbuđenja i to sve kraće traje. To jurenje gubitka održava i stalno vraća na početak taj začaran krug same bolesti.
Nakon toga sledi faza očaja, kada je čovek pritisnut ozbiljnim posledicama u svim sferama življenja. To su ozbiljna dugovanja, ozbiljne finansijske posledice i više nema kud. Ozbiljno narušeno i telesno, ali i psihičko zdravlje. Naravno, i zdravlje i stanje svih članova porodice.
Višnja ga je na kraju uslovila - javio se na lečenje.
„Zapravo, ne znam da li sam sreo ikoga ko je dobrovoljno došao na lečenje, mahom su ljudi uslovljeni sa strane – žena, porodica, radno okruženje“, kaže Dejan.
Shvatio je da „nema gde“.
Imao je 31 godinu.
Kockao se intenzivno od 25.
„Niko ne kaže 'kockam se' dok ne napravi dugove - to je veliki problem.“
Da Dejan ima problem, njegova supruga je primetila kada je iz kuće prvi put nestala veća suma novca.
Rekao je da je bio u kladionici, ali je preko toga „olako prešla“, priseća se Višnja.
„Nekako su te kladionice svuda oko nas, u društvu se manje-više svi klade, na poslu isto, mislila sam da se to jednostavno dogodilo, činilo mi se da to nije toliki problem“.
Ali se situacija brzo promenila.
U Beogradu je krajem maja 2026. bilo 762 zvanične kladionice i kockarnice.
Bilo je lepih perioda, seća se, a onda „iznenada" povratak na staro.
„Mnogi imaju predrasude oko lečenja, misle da je to komplikovan put“, kaže Đoković.
Njegov je, ističe, bio jednostavan.
Obratio se doktorki opšte prakse, koja mu je dala uput za Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj, gde postoji Klinika za bolesti zavisnosti.
„Tamo su me doktori savetovali, ako je Višnja voljna, pošto smo i dalje u braku, da bi najbolje bilo da zajedno dođemo na lečenje.“
„Jer ovo je definitivno porodična bolest“, ističe Đoković.
Višnja se gotovo uz osmeh priseća da je mislila da će to biti „par sati razgovora“.
„Ali to je porodično lečenje, tako da odem i ja na razgovor - a onda se ispostavi da smo oboje alkoholičari“, kaže Višnja.
I tako su njih dvoje krenuli na put lečenja - dan po dan, korak po korak, priseća se Dejan.
„Nije bilo ustupaka, ako dolaziš na lečenje u prva dva meseca moraš svakodnevno da budeš tu, bez izuzetaka - ako radiš, uzimaš bolovanje.“
Oboje su to i uradili.
„Otišli smo jedan dan kod Dejana u školu, rekli direktoru o čemu se radi, sledeći dan kod mene na posao, otvorili bolovanje“, nastavlja Višnja.
Time se sužava se krug ljudi kojim možeš da manipulišeš, dodaje Dejan.
Tako si sigurniji, nisi sam u toj borbi, zaključuje Višnja.
Sami nisu bili ni na terapiji, koje su bile grupne, uz asistenciju terapeuta.
„Kada smo došli prvi put pomislila sam kako su ti ljudi toliko drugačiji i stariji od nas.
Ali kad su krenuli da pričaju, kao da sam ja to, bukvalno iste stvari… Suština je da je to isti problem“, kaže Višnja.
Jednu od glavnih poruka sa lečenja više puta su ponovili tokom razgovora.
Ovde i sad.
„Samo danas neću piti ili samo danas neću kockati“, navodi Višnja.
O onome sutra se razmišlja – sutra.
„Nema nekih velikih planova, kula i gradova“, dodaje.
Bitno je, kako kaže, samo da si „spreman i otvoren da čuješ“.
Oni koji krenu na lečenje zato moraju da traže „bezbedne rute" kretanja gradom - ulice gde nema kladionica, kockarnica ili bilborda koji ih reklamiraju.
Takvu rutu je u pojedinim mestima u Srbiji gotovo nemoguće naći.
Mogu samo da se složim, da to jeste otežavajuća okolnost za nekoga ko je već zašao u zavisnost da izađe iz tog kruga. Mi upravo sarađujemo sa bolnicom i znamo koliko je teško. Čujemo njihove priče, koliko je teško izaći iz tog začaranog kruga. Ali opet kažem, sa aspekta priređivača, radi se sve što je do njih, a opet smatram da je program koji mi konkretno sprovodimo i korak više od njihove obaveze, da upravo idemo ka prevenciji zavisnosti, jer mislim da zapravo svaki priređivač će vam reći da njima igrač koji ode u zavisnost nije igrač koga priređivač želi.
Priređivač želi da igre na sreću igračima zapravo budu zabava. Da bude nešto što ispunjava deo njihovog dana, ne potpuno da obuzima njihov dan.
I tu rečenicu Dejan je više puta ponovio tokom našeg razgovora.
„Cilj na terapiji je da napraviš funkcionalnu porodicu, i kada je osnažiš na tom nivou onda ne postoji problem koji ona ne može da reši“, kaže.
Funkcionalne porodice rešavaju probleme, objašnjava Dejan, nefunkcionalne ih guraju pod tepih.
To nimalo nije lako.
„Na tom lečenju svi naučimo nešto, mi koji učestvujemo direktno, ali i oni koji su nam podrška - moj otac, moja majka, Višnjina mama, tata, oni su svi prosto drugačije počeli da gledaju.“
Ide se na neko slavlje, svadba ili nešto i deda je znao da popije. Bio je galamdžija, nije bio fizički agresivan, ali je vodio glavnu reč, znao da da bude dosadan. Baba mu svaki put kaže ‘Milane nemoj da piješ’, on kao 'neću, neću' i onda krene iz inata, popije jednu, dve tri, ona ga gurka ispod stola ’nemoj, nemoj’, on još iz inata. I napije se i kada dođu kući, sutradan kad se probudi, on je dva-tri dana malečki, a baba je glavni badža u kući.
I tako se ponavljaju te scene, baba postaje glavni badža stalno. Ona prosto ima moć. Višnja i ja smo kratko bili u braku, pa nismo razvili te modele, ali neke druge jesmo. I dovedete takav model na lečenje i sada zavisnik, postoji jedna tačka koja se zove veliko predstavljanje, u kojoj izanaliziraš svoj život, ključne tačke, od najranijeg detinjstva. I ti tu treba da podvučeš crtu, da to sve ostaviš iza sebe. Ja kažem šta je meni dalo lečenje? Da mogu nekoga da gledam direktno u oči i da pričam i da nemam nikakvu pozadinu iza toga, nego pričam iskreno o tome.
Recimo, da su moji baba i deda došli (na terapiju), moj deda bi se i promenio. Ali treba da dođe do trenutka da baba prepusti moć, a prepustiti moć je već drugačije. ‘Što, ja nisam kriv, ja sam tu sve držao’ i sad ti kažeš ’nemoj ti, moraš da pustiš, sad ćemo biti ravnopravni’. Mora to da se izniveliše.
Partneri u vezi moraju da budu ravnopravni da bi to funkcionisalo.
Zatim sledi dvogodišnji ili trogodišnji period povratka redovnim obavezama i poslu, uz odlazak na grupu jednom nedeljno, nastavlja Dejan.
Opet u paru, sa kopacijentima, partnerima, roditeljima ili decom.
„Posle svih ovih godina i mnogo različitih ljudi koje smo tamo upoznali i koji su prošli kroz to lečenje, čini mi se da je najveći uspeh kada partneri dođu.“
Međutim, neki nisu te sreće, dodaje.
Rastali su se ili razveli pre lečenja.
„Teško bih se motivisao da Višnja nije bila tako disciplinovana i da me nije pogurala na lečenje.“
Na lečenju su, kaže Višnja, bili kao mali studenti.
„Uvek sam bila štreber“, smeje se ona.
U tom procesu sve radite zajedno, razvijate se i suočavate s nekim stvarima, ističe Višnja.
„Veliki otpor imaju i kopacijenti, jer je to na neki način kao saradnik - treba videti zašto sam ja ostala, a ne prvi put digla sidro i rekla doviđenja.
„Kopaš po sebi, gledaš, baviš se sobom, osnažuješ se i spremaš za to da sledeći put drugačije odreaguješ - jer vrlo verovatno da će biti sledeći put, iako smo mi sa prvog lečenja izašli kao da smo pelcovani, mislili smo nema šanse više, pričali svima o tome“.
U međuvremenu su i sve dugove stavili na papir i dogovorili se kako će ih vraćati.
„I to je važno za kockare kada kažu koliko duguju“, kaže Višnja.
Ako ostave repove već razmišljaju kako bi mogli da to prikriju, dodaje.
Lečenje je dugo.
I nimalo lako.
Recidiv, to jest povratak zavisnostima, nije neuobičajen.
To znači da je recidiv sastavni deo lečenja i zato je važno da svi kada uđu u proces lečenja shvate da mi radimo svi zajedno na tome da se ne desi recidiv. Jeste zahtevan program, jeste dugotrajan i veoma važan, jer lečenje bolesti zavisnosti nije samo medicinski čin.
To je čin povratka dostojanstva i povratka zdravlja i mira pojedincu i porodicama, te time ga moramo okarakterisati i kao društveni čin."
Dejan je jedan imao posle pet godina, kada mu je otac preminuo.
Na porodičnom imanju održavao je maline.
Posle berbe i naplate novca dao je, kako kaže, sebi za slobodu da razmišlja o upravljanju većim količinama novca.
„Međutim, kada dobro prođeš lečenje kao kopacijent, poput Višnje, kada je primetila da se nešto čudno sa mnom dešava, suočila me sa tim i onda me zapravo ponovo vratila.“
Sudar sa realnošću posle terapije i životnim okolnostima koje te okružuju, takođe može da bude demotivišuć i da „vuče u recidiv“, upozorava.
„Cilj na terapiji je da napraviš funkcionalnu porodicu, i kada je osnažiš na tom nivou onda ne postoji problem koji ona ne može da reši“, kaže.
Funkcionalne porodice rešavaju probleme, objašnjava Dejan, nefunkcionalne ih guraju pod tepih.
To nimalo nije lako.
„Na tom lečenju svi naučimo nešto, mi koji učestvujemo direktno, ali i oni koji su nam podrška - moj otac, moja majka, Višnjina mama, tata, oni su svi prosto drugačije počeli da gledaju.“
Ide se na neko slavlje, svadba ili nešto i deda je znao da popije. Bio je galamdžija, nije bio fizički agresivan, ali je vodio glavnu reč, znao da da bude dosadan. Baba mu svaki put kaže ‘Milane nemoj da piješ’, on kao 'neću, neću' i onda krene iz inata, popije jednu, dve tri, ona ga gurka ispod stola ’nemoj, nemoj’, on još iz inata. I napije se i kada dođu kući, sutradan kad se probudi, on je dva-tri dana malečki, a baba je glavni badža u kući.
I tako se ponavljaju te scene, baba postaje glavni badža stalno. Ona prosto ima moć. Višnja i ja smo kratko bili u braku, pa nismo razvili te modele, ali neke druge jesmo. I dovedete takav model na lečenje i sada zavisnik, postoji jedna tačka koja se zove veliko predstavljanje, u kojoj izanaliziraš svoj život, ključne tačke, od najranijeg detinjstva. I ti tu treba da podvučeš crtu, da to sve ostaviš iza sebe. Ja kažem šta je meni dalo lečenje? Da mogu nekoga da gledam direktno u oči i da pričam i da nemam nikakvu pozadinu iza toga, nego pričam iskreno o tome.
Recimo, da su moji baba i deda došli (na terapiju), moj deda bi se i promenio. Ali treba da dođe do trenutka da baba prepusti moć, a prepustiti moć je već drugačije. ‘Što, ja nisam kriv, ja sam tu sve držao’ i sad ti kažeš ’nemoj ti, moraš da pustiš, sad ćemo biti ravnopravni’. Mora to da se izniveliše.
Partneri u vezi moraju da budu ravnopravni da bi to funkcionisalo.
Zatim sledi dvogodišnji ili trogodišnji period povratka redovnim obavezama i poslu, uz odlazak na grupu jednom nedeljno, nastavlja Dejan.
Opet u paru, sa kopacijentima, partnerima, roditeljima ili decom.
„Posle svih ovih godina i mnogo različitih ljudi koje smo tamo upoznali i koji su prošli kroz to lečenje, čini mi se da je najveći uspeh kada partneri dođu.“
Međutim, neki nisu te sreće, dodaje.
Rastali su se ili razveli pre lečenja.
„Teško bih se motivisao da Višnja nije bila tako disciplinovana i da me nije pogurala na lečenje.“
Na lečenju su, kaže Višnja, bili kao mali studenti.
„Uvek sam bila štreber“, smeje se ona.
U tom procesu sve radite zajedno, razvijate se i suočavate s nekim stvarima, ističe Višnja.
„Veliki otpor imaju i kopacijenti, jer je to na neki način kao saradnik - treba videti zašto sam ja ostala, a ne prvi put digla sidro i rekla doviđenja.
„Kopaš po sebi, gledaš, baviš se sobom, osnažuješ se i spremaš za to da sledeći put drugačije odreaguješ - jer vrlo verovatno da će biti sledeći put, iako smo mi sa prvog lečenja izašli kao da smo pelcovani, mislili smo nema šanse više, pričali svima o tome“.
U međuvremenu su i sve dugove stavili na papir i dogovorili se kako će ih vraćati.
„I to je važno za kockare kada kažu koliko duguju“, kaže Višnja.
Ako ostave repove već razmišljaju kako bi mogli da to prikriju, dodaje.
Lečenje je dugo.
I nimalo lako.
Recidiv, to jest povratak zavisnostima, nije neuobičajen.
„Postoji izreka da se bolest zavisnosti ne može izlečiti, već samo zalečiti. A za bolest zavisnosti se kaže da je hronično recidivantna bolest.
To znači da je recidiv sastavni deo lečenja i zato je važno da svi kada uđu u proces lečenja shvate da mi radimo svi zajedno na tome da se ne desi recidiv. Jeste zahtevan program, jeste dugotrajan i veoma važan, jer lečenje bolesti zavisnosti nije samo medicinski čin.
To je čin povratka dostojanstva i povratka zdravlja i mira pojedincu i porodicama, te time ga moramo okarakterisati i kao društveni čin.“
Dejan je jedan imao posle pet godina, kada mu je otac preminuo.
Na porodičnom imanju održavao je maline.
Posle berbe i naplate novca dao je, kako kaže, sebi za slobodu da razmišlja o upravljanju većim količinama novca.
„Međutim, kada dobro prođeš lečenje kao kopacijent, poput Višnje, kada je primetila da se nešto čudno sa mnom dešava, suočila me sa tim i onda me zapravo ponovo vratila.“
Sudar sa realnošću posle terapije i životnim okolnostima koje te okružuju, takođe može da bude demotivišuć i da „vuče u recidiv“, upozorava.
Ranije je bio na Banjici (beogradsko naselje u opštini Voždovac), u Paunovoj ulici, ali je srušen.
Dejan je bio jedan od pacijenata dnevne bolnice koji su se borili da se to ne desi.
Umesto bolnice je napravljen parking.
Klub je sada u centru grada.
„Bavimo se i kulturom, pravimo filmove, posećujemo izložbe, izlete, takve stvari, i ako možemo pomognemo nekome u okviru kluba - ako ne, tu su terapeuti da uskoče“, kaže Dejan.
Ipak, glavni zadatak su im trojica sinova, ističu.
„Upoznati su da smo bili na lečenju, da smo i dalje članovi klubova, aktivni su i oni u klubu dolaze kad ima nešto“, dodaje Višnja.
Niko ne može biti pod staklenim zvonom, ubacuje se Dejan.
„Ali ako ima usađene zdrave navike i razvije samokritični odnos prema sebi, ako se obrati porodici na prvom mestu za pomoć, to je dovoljno za neki dobar put - čak i da ta porodica ne može samostalno da reši problem onda će tražiti dalje pomoć“.
Višnja zaključuje:
„Priča, priča i samo priča“.
Voleo bih kad bih mogao sve što sam proživeo da podelim još sa nekim, sa svojom decom na prvom mestu, i da na taj način oni nauče iz moje greške. Međutim, znam kako sam ja funkcionisao kad sam bio mlad.
Mislio sam da sve ono što moj otac i ljudi iz mog okruženja rade, da je to pogrešan način, da ću ja to mnogo pametnije, da ću ja to da kontrolišem. Ništa od toga se nije desilo. Tako da generalno tu nema šta da se desi, te stvari se ne mogu kontrolisati.
Poslao bih poruku ikome ko je dovoljno svestan i razmišlja, da ne ide tim putem, da ne isprobava da kontroliše nešto što se ne može kontrolisati. A sa druge strane, postoje način i rešenje kako da se reši problem.
Ljudi kad imaju svest o tome, i kod nas još uvek postoje institucije gde može da se dođe na lečenje i dobije kvalitetna pomoć, ako ima podršku u okviru porodice - nema stvari koja ne može da se reši.
Nenad
„Išao sam u kladionice dok sam živeo na ulici, da se ugrejem“
Nenad Vlajankov je prvi put u kladionicu ušao sa ocem.
Nije siguran koliko je tačno imao godina, 14 ili 15, ali se seća da je igrao „nešto s lopticama“ i da mu je bilo zanimljivo.
„Pravio sam mu društvo, a on je sve plaćao“, priseća se Vlajankov.
Njegov otac je u to vreme gotovo svakog dana po četiri-pet sati provodio u kladionici, igrajući tikete ili kladeći se na trke pasa.
Nekoliko godina kasnije, na kocki je izgubio porodičnu kuću.
„Imao je neko zaduženje kod zelenaša. Trebao je da im vrati pare, međutim nije imao i oni su uzeli tu kuću za neke mizerne pare. (…) Kuću koja je vredela mnogo više“, ističe 40-godišnjak.
To nije bio Nenadov poslednji susret s kladionicama.
Vraćao im se i tokom 15 godina života na ulici, u situaciji beskućništva i bez krova nad glavom.
Pored toga je i pio, priseća se.
Nenad
„Išao sam u kladionice dok sam živeo na ulici, da se ugrejem“
Nenad Vlajankov je prvi put u kladionicu ušao sa ocem.
Nije siguran koliko je tačno imao godina, 14 ili 15, ali se seća da je igrao „nešto s lopticama“ i da mu je bilo zanimljivo.
„Pravio sam mu društvo, a on je sve plaćao“, priseća se Vlajankov.
Njegov otac je u to vreme gotovo svakog dana po četiri-pet sati provodio u kladionici, igrajući tikete ili kladeći se na trke pasa.
Nekoliko godina kasnije, na kocki je izgubio porodičnu kuću.
„Imao je neko zaduženje kod zelenaša. Trebao je da im vrati pare, međutim nije imao i oni su uzeli tu kuću za neke mizerne pare. (…) Kuću koja je vredela mnogo više“, ističe 40-godišnjak.
To nije bio Nenadov poslednji susret s kladionicama.
Vraćao im se i tokom 15 godina života na ulici, u situaciji beskućništva i bez krova nad glavom.
Pored toga je i pio, priseća se.
„Najteži period je bio kada, probudiš se ujutru, a hoćeš, nešto da popiješ, ruke ti se tresu, hvata kriza, zato što ne možeš da popiješ. Dok ne skupiš te neke pare, da bi prvo uzeo to, i onda ideš ostalo. Sa time u džepu odeš u kladionicu da se ugreješ i da odigraš nešto, da bi posle mogao biti opet aktivan.“
Nenad Vlajankov
Igrao je tikete, nekada rulet i aparate.
U njegovoj glavi to je izgledalo kao video igra, a „donesu ti i piće – kafu, pivo ili šta god.“
Ne zna koliko je izgubio na kocki.
Nekoliko hiljada evra, ako ne i više, dodaje.
„Daju ti na kašikicu, a uzmu ti kutlaču“, opisuje.
„Kladionice su ti kao živo blato, što se više ritaš i koprcaš, to više upadaš u rupu.“
„Brzo je ta neka sreća prestala u detinjstvu“, priseća se Vlajankov, koji je odrastao u Bačkoj Palanci, mestu na zapadu Vojvodine, uz granicu sa Hrvatskom.
Roditelji su mu se brzo razišli i krenula je „drama i nesloga“.
Otac je otišao, a on ostao sa majkom i bratom.
„Zapostavio je majku, zapostavio nas… Nije to lako“, kaže kratko.
Ime mu ne pominje.
Kaže da se bavio „švercom i pirotehnikom“ i da je lepo zarađivao, ali i da se sve vreme kockao, što je kulminiralo prodajom porodične kuće.
Nenad tako na pragu 20-ih prelazi u Novi Sad, gde je plaćao kiriju i radio na gradilištu.
Međutim, stan je otkazao kada je počeo da se druži i pije sa „nekim ljudima“.
Ni njima imena ne pominje.
„Voleli su me, bio sam dobar sa njima i u centru pažnje, sve ono što kao klinac nisam imao.
Razmišljao je, kako kaže, zašto da „plaća stan kada uopšte nije kod kuće, nego na ulici sa njima“, a i tako će „imati više para za kladionicu i piće“.
„Ali nisam bio svestan gde to sve vodi”, kaže.
Spavao je u napuštenim objektima ili parkovima.
Prestao je i da radi na gradilištu i počeo da „preživljava“.
„Surov je to život… Boriš se da vidiš šta ćeš jesti, da imaš para za piće, za ovo, za ono.“
„Propast porodice je mnogo veća i brža kod kladionica nego kod bilo koje druge zavisnosti - novac je veći i sistem je napravljen tako da te malo još i gurne dole.“
Ulozi, kako kaže, mogu da porastu i za 2.000 puta.
To bi značilo od 20 centi, do 20.000 evra.
„Zavisnik od heroina, pa i kokaina, pošto je on skuplji, ne može da potroši na sebe - a da ne umre - koliko može neko ko ide u kladionice.“
Novi Sad je drugi po broju kladionica i kockarnica: u maju 2026. bilo ih je na 187 lokacija.
Nekoliko godina se i u bukvalnom smislu borio – tukao se za novac.
Te tuče su organizovane na ulici ili u napuštenim halama, a ljudi su se kladili na pobednike.
Poredi to sa borbama psa.
„Bio sam i mlad, bio sam spreman na sve“, kaže.
Otac je u međuvremenu preminuo, sa bratom nije imao kontakt i jedino je povremeno viđao majku u Bačkoj Palanci.
„Iako ni ona nije imala, doturala mi nešto para kada bih došao kod nje.
„Ako okačim jaknu, ili ostavim torbicu na sto, ona bi mi krišom, dok bih otišao do toaleta, uvek ubacila nešto para.“
Želela je da mu pomogne, ali nije znala kako, ističe.
Shvatio je da tone sve dublje i dublje, i zapitao se šta će biti sa njim.
„Jednostavno sam krenuo da razmišljam ne ja to više neću… Ne želim da budem kao moj otac ili još gori od njega.
Želeo sam da steknem i porodicu i da je učinim srećnom… Srećnijom nego što sam ja bio“.
Nenad pomoć nije potražio u zvaničnim institucijama.
Nema poverenja u njih.
Ali je naleteo na Aleksandra Janića koji vodi rehabilitacioni centar Duga u Novom Sadu, pri protestantskoj hrišćanskoj crkvi.
U Dugi godinama, u okviru akcije „Ruka za druga“, ljudi sa ulice mogu da dobiju obrok, da ih pregleda lekar ili da operu i presvuku odeću.
To je i Nenad radio.
I jednog dana je tamo ugledao natpis na zidu.
„Ovo je mesto gde pripadam“, pisalo je.
To ga je podstaklo da ostane u Dugi na odvikavanju od kocke i alkohola.
Slika više nije na tom zidu, ali je se Nenad seća godinama kasnije.
Dok program traje, zavisnici od alkohola, droge i kocke, različitih godina i životnih priča, u Dugi dele svakodnevicu, zajedno žive i rade.
Sve u prostorijama rehabilitacionog centra, koju ne napuštaju, uz minimalan kontakt sa spoljnim svetom – bez telefona, interneta i televizora – strukturu i disciplinu.
Kuvaju, čiste, kose travu, peru veš, rade u radionici, uče osnove zanata ili rade selidbe.
„Jedan od važnih ciljeva je i da ponudimo momcima rešenje za nastavak života - ako si ceo život samo vijao drogu ili kladionice, ne znaš ništa drugo“, kaže Janić.
U drugoj kući centra, smeštenoj u Temerinu, nedaleko od Novog Sada, brinu se i o životinjama u dvorištu.
Janić smatra da upravo to menja stvari i njihov osećaj o sebi.
„Posle godina vijanja i traženja načina za održavanja sopstvene zavisnosti, oni prvi put budu korisni“, kaže Janić.
„E, ti elementi u njima bude neku vrstu ohrabrenja, nastavka i doslednosti.“
Jana, kako ga svi zovu, kaže da nijedan bolesnik u Dugi nije došao samo zbog zavisnosti.
„Ovde su svi došli zbog nekih rana, koji su pokušavali da reše bolestima zavisnosti, tako da je naš pristup potpuno drugačiji. Niko nije odlučio da bude ni narkoman, ni kockar, ni alkoholičar tek tako.“
Deo svakodnevice u Dugi je i grupna terapija u 12 koraka anonimnih alkoholičara, kada „izučavaju sebe i otkrivaju raskrsnice i motive za pogrešno skretanje“, navodi.
Ipak, proces rehabilitacije opisuje kao „i lep i bolan“.
„Prvo, nije lako odlučiti se i napustiti sve i doći na rehabilitaciju. Ne možeš otići kod zubara i reći mu stavi mi plombu bez onog zzz zzz zzz“, kaže, imitirajući rukom pokret bušenja zuba.
„Ako staviš plombu bez zzz zzz zzz, ništa nisi uradio“.
Za uspeh su ključni profil ličnosti, karakter, snaga, motivisanost, podrška porodice, a ističe i slogan „ko hoće nađe način, ko neće nađe izgovor“.
„Problem je veoma težak i ne izvuku se svi… Puno je odustajanja, puno je povrataka, neko uspe iz drugog, nego iz trećeg puta.
„Svi mi koji smo bili u bolestima zavisnosti vrhunski znamo da promenimo način ponašanja, ali bez promene načina razmišljanja ne možeš se izvući iz ovog užasa“.
I on kao veliki problem ističe stigmatizaciju i stav šta će selo reći/samo da komšija ne sazna, zbog kojeg „ljudi sakrivaju problem sve dok on ne postane prevelik“.
„Trudimo se javno govorimo o svemu tome, ali nemamo tako jak megafon da nas svi čuju odmah.“
„S bolestima zavisnosti se razvija i najteža ljudska bolest, po meni, depresija. Depresija obično uvek ide uz bolesti zavisnosti. Kako jednom čoveku koji je izgubio nadu, koji više želi da ode nego da ostane ovde, reći zaviri u sebe, pogledaj, uzmi svoj zadnji atom energije? To nekako nije radilo, iz tog razloga mi se ujedinjujemo i mi smo jedan kolektiv koji liže rane jedni drugome i razvijamo taj osećaj pripadnosti.“
Aleksandar Janić
Program u Dugi obično traje godinu, godinu i po dana.
Nenad je tamo boravio dve godine.
„Dobio sam unutrašnji mir, dobio sam krov nad glavom, topao krevet”, kaže.
Tada nije imao ni adresu, ni broj, ni dokumenta.
„Sve sam to dobio u Dugi”, dodaje.
Kada se vratio svakodnevnom životu, naporno je radio da ga promeni.
Danas živi u Temerinu.
Nedavno se oženio.
Sa suprugom brine o domaćinstvu, a radi u Novom Sadu.
Kada se zaposlio, otvorio se šefovima i rekao im „šta je bio i šta je sad", a oni su ga prihvatili takvog kakav je.
„Verovali su da mogu da budem i neko ko je normalan i ko je radan, i videli kako radim, da sam odgovoran za posao...
„Sad sam dobio i unapređenje, tu mi je automatski i veća plata.“
Nenad danas uživa da se igra i brine o psima, ili u radovima po dvorištu.
Voli da kuva i isprobava ljute umake.
U Dugi se posvetio i veri.
Ali povrh svega, ponovo je pronašao staru ljubav – biciklizam. Pedalao je stotinama kilometara po Balkanu, kao i svakog dana do posla i nazad.
Najviše vremena trebalo mu je da oprosti ocu za sve što se dogodilo.
„Inače moj život je bio celo sivilo, sve sam video crno-belo... Bile su boje, ali ja ih jednostavno nisam zapažao”, kaže Nenad.
Majka mu je preminula, što opisuje kao jedan od najvećih udaraca u životu.
„Taj udarac mi je dao snagu da nastavim hrabro i da više ne dopustim sebi da se vratim na kladionice, kocke i taj stari život”, dodaje.
Umesto toga, želi da razmišlja o lepim stvarima koje ga čekaju u budućnosti, vremenom s porodicom, planovima koje ima.
Želi i da pokrene neki posao.
Možda ketering ili prodaju domaćih kuvanih jela.
Promenio bi jednu stvar da može da vrati vreme – novac koji je izgubio na kocki bi mu sada bio dovoljan za pokretanje takvog posla.
„Ali eto, ne mogu. Mogu na drugi način. Postepeno i mirno”, zaključuje Nenad.
Ukoliko verujete da neko vama blizak ili vi sami imate problem sa kockanjem, informacije i savete o lečenju možete dobiti od lekara u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti u Beogradu radnim danima od 7 do 20 časova.
Broj telefona: + 381 11 3671 429.
Autori
novinari: Slobodan Maričić, Teodora Ćurčić
vizualizacije i dizajn stranice: Teodora Ćurčić, Jakov Ponjavić
kamera i montaža: Delimir Babić, Stefan Veselinović
foto: Getty, Andrej Čukić/EPA/Shutterstock, Peter Schneider/EPA/EFE/REX/Shutterstock
urednici: Stefan Veselinović i Nataša Anđelković
urednica BBC Njuz na srpskom: Aleksandra Nikšić
