Најбољи дресови у историји Мундијала и шта их чини тако славним

Неки кажу да се живот може мерити светским првенствима, четворогодишњим цртицама на линији живота, од детета, преко тинејџера, до одраслих људи.

Низ фудбалских успомена - тимови које сте волели, хероји којима сте се дивили и легендарни дресови које су носили.

Управо о њима данас причамо, гарнитурама које причају причу.

О безвременским ремек-делима.

Али шта је то што једном дресу даје тако дуговечно наслеђе?

„Већина мојих омиљених фудбалских дресова потиче из детињства, из 1990-их и раних 2000-их“, каже Метју Волф, аутор дресова Нигерије за Светско првенство 2018, који су постали светски хит, као Француске, каснијег шампиона света.

„То је период живота када играчи заиста делују као суперхероји, а њихови дресови имају готово магичну ауру", додаје Американац који је радио и на опреми двоструког европског првака Пари Сен-Жермена, као и бројних клубова из МЛС-а.

Посебно издваја гарнитуре Мексика 1998, САД 1994, Немачке 1990. и 1994, Јапана 1998, као и Камерунов дрес без рукава из 2002. године.

Остали су му, како каже, у посебном сећању, зато што су му као дечаку „деловали огромно, моћно и величанствено".

„Дрес постаје иконичан делом и због онога што се догодило док га је неко носио, а проток времена мења начин на који га доживљавамо и ценимо", каже Волф.

Ипак, сматра и да је данас много теже стећи статус истинске иконе.

„Фудбалски пејзаж се променио, а тржиште је презасићено“, објашњава он.

„Данас постоји толико тимова и толико нових дресова - и клупских и репрезентативних - да је веома тешко да се неки појединачни модел издвоји и остане упамћен.

„Иако је инспиративно видети како се естетика и култура појединих нација изражавају кроз дизајн опреме, то истовремено отвара питања потрошачке културе - где се завршава аутентични културни израз, а где почиње производни циклус и непрестана потреба да се избацује нешто ново.“

Десет најкултнијих мундијалских дресова

Имајући све то у виду, враћамо се у прошлост.

Јер, када говоримо о дресовима, носталгија је неизбежна - она магловита сећања из детињства која с временом добијају златни сјај.

Лако би било направити листу састављену искључиво од смелих дезена и широких кројева деведесетих и раних двехиљадитих, или од касних осамдесетих, чији су изгледи данас поново постали модни класик.

У прављењу листе поставили смо и једноставно правило - само један дрес по Мундијалу и само један по држави.

Камерун, 2002.

Ово је можда помало споран избор, јер овај дрес заправо никада није заиграо на Светском првенству.

Управо зато је остао упамћен.

Камерун је на Афричком купу нација наступао у револуционарном дресу без рукава, али Међународна фудбалска федерација (ФИФА) пред Мундијал 2002. није била одушевљена том идејом.

„Сви у Африци желели су да носе тај дрес“, присетио се некадашњи везиста Ерик Ђемба-Ђемба у разговору за ББЦ Спорт Африка.

Чак је и Серена Вилијамс прихватила тренд, па је на Ролан Гаросу те године носила опрему инспирисану забрањеним камерунским дизајном.

Организатори јој, међутим, нису дозволили да на леђима носи њен срећни број 26.

Међутим, компанија Пума је за Светско првенство у Јапану и Јужној Кореји те 2002. ипак морала да на оригинални дизајн дода рукаве.

То није био последњи сукоб Камеруна и ФИФА око опреме.

Само две године касније забрањен је и њихов чувени „комбинезон“ модел - дрес и шортс у једном комаду.

Енглеска, 1966.

Црвени дрес „Три лава“ постао је бесмртан због онога што симболизује - једину титулу првака света у историји Енглеске.

Одмах призива слике великог финала на Вемблију, хет-трика Џефа Херста и чувене лопте за коју се и данас расправља да ли је заиста прешла гол-линију.

То је и слика Бобија Мура како на раменима саиграча подиже трофеј Жила Римеа.

У конкуренцији су били и дресови из 1982. и 1990. године, али ако на листи може бити само један енглески дрес, онда је то овај.

Француска, 1982.

„То је била моја најлепша утакмица. Ниједан филм, ни позоришна представа, не би могли да пренесу толико емоција и противречности.

„Била је потпуна. Била је величанствена."

Тако је капитен Француске Мишел Платини касније описао полуфинале против Западне Немачке.

Бруталан старт голмана Харалда Шумахера над Патриком Батистоном, спектакуларних 3:3 после продужетака и прво извођење пенала у историји светских првенстава - све то учинило је тај меч легендарним.

А Французи су кроз врелу ноћ у Севиљи изгледали беспрекорно елегантно у једном од најлепших домаћих дресова које је фудбал икада видео.

Погледајте легендарне дресове које су ББЦ репортери снимили на Европском првенству 2024:

Холандија, 1974.

Пркосан, тврдоглав и невероватно харизматичан - Јохан Кројф био је заштитно лице револуције познате као „тотални фудбал“.

До Мундијала 1974. већ је освојио три Купа шампиона са Ајаксом и два пута понео Златну лопту.

Управо тада настао је његов најпознатији потез - чувени „Кројфов окрет“.

Међутим, Кројф је на терену носио другачији дрес од саиграча.

Док су остали имали три Адидасове пруге на рукавима, његов дрес имао је само две.

Разлог је био једноставан - Кројф је био под уговором са Пумом и већ је одбијао да носи Адидасову обућу.

После натезања између произвођача опреме, играча и холандског савеза постигнут је компромис - једна пруга је уклоњена.

„Фудбалски савез је потписао уговор са Адидасом без консултација са играчима“, написао је Кројф у аутобиографији.

„Мислили су да не морају да нас питају јер је дрес њихов, а ја сам им рекао: 'Можда јесте њихов дрес, али глава која вири из њега је моја.'“

Хрватска, 1998.

Давор Шукер и црвено-бели квадрати преко рамена.

Величанствено.

Шаховница, преузета са хрватског грба, учинила је репрезентацију тренутно препознатљивом на сваком терену.

Хрватска је одушевила већ на Европском првенству 1996. и тада је имала сјајан дрес, али Мундијал у Француској имао је посебну тежину.

Била је то прва светска смотра за земљу која је само седам година раније прогласила независност.

Предвођени Шукером, Робертом Јарнијем, Звонимиром Бобаном, Робертом Просинечким и остатком сјајне генерације, Хрвати су стигли до полуфинала.

Тамо су чак повели против домаћина Француске голом Шукера, али су на крају поклекли пред инспирисаним Лилијаном Тирамом.

У мечу за треће место, у једнако легендарном плавом резервном дресу, савладали су Холандију и освојили бронзану медаљу.

5. Нигерија, 2018.

Нигеријски дрес из 2018. био је феномен и редак пример да комад опреме тако брзо постане легендаран, не због тога ко га је носио на терену, већ због тога какав је траг оставио у културолошким и модним круговима.

Три милиона људи је набавило дрес у претпродаји, а после његовог пуштања у продају стварали су се редови испред Најки продавница у Лондону.

„Цртали смо директно по узору на историју нигеријских дресова", каже дизајнер Волф.

„Онај из 2002. нам је био узор - та бриљантна нијанса зелене је нешто што сам желео да вратим.

„Очигледно је да нас је инспирисао и дрес из 1994", додаје.

Није био циљ да се измисли нешто потпуно ново, већ да се повуку везе са оним што већ постоји у фудбалском идентитету земље, сматра дизајнер.

„На много начина, тренутак је био савршен. Нигерија је доживела њених пет минута у моди, музици, поезији, уметности, филму...

„Објављивање дреса је дошло усред тог таласа и мислим да је одјекнуло захваљујући том надолазећем таласу", каже Волф.

Одаје и признање свима у компанији Најки који су допринели.

„Дрес не постаје феномен због једног дизајнера, већ зато што је много људи урадило смислен, темељан посао", додаје.

4. Бразил, 1970.

Вероватно не постоји земља у свету фудбала која се толико везује за боју дреса као Бразил.

Чак и на старом снимку пуном тачкица, жути дрес Бразила из 1970. изгледа снажно и оставља утисак, те се уклапа у слику о бразилским играчима који освајају свет на мексичком сунцу.

Пеле, Карлос Алберто, Ривелино, Жаирзињо.

Архивски снимци који искачу пред сваки Мундијал чине да се осећате да сте на Астека стадиону и гледате сјајне Бразилце против Италије у њиховим једноставним жутим дресовима, који су ремек-дело фудбалског фолклора.

3. Америка, 1994.

„Изван наших граница било је доста скептичности већине љубитеља фудбала у свету, који су се чешали по глави и питали: 'како ова нефудбалска нација може да носи ово?'", присећа се Алан Ротенберг, председник тамошњег фудбалског савеза у време одржавања Мундијала.

Већина америчких играча није желело да постане предмет пошалица због дресова.

Када је Адидас објавио изглед опреме пред турнир, дефанзивац Алекси Лалас и његови саиграчи мислили су да их снима скривена камера.

Велике звезде на дресу боје испраног тексаса можда су симбол Америке, али је у фудбалском смислу то било смело решење.

Макар није прошао предлог да бројеви на дресу буду исписани у дугиним бојама.

Али, дресови су постали легендарни и заволели су их амерички репрезентативци, као и навијачи којима су постали идоли, што је без сумње помогло екипи да на турниру догура до осмине финала, где их је избацио будући првак Бразил.

Овај дрес вероватно улази међу три најчувенија свих времена због повратка Мундијала у Америцку овог лета.

2. Аргентина, 1986.

Два гола која спадају међу најпознатије поготке у мундијалској историји постигнута су на истом мечу, а стрелац је био исти човек.

Божија рука и невероватни слалом дриблинга, оба их је извео Аргентинац Дијего Армандо Марадона, обележили су четвртфинале Светског првенства 1986. године.

Али, једнако је занимљива и прича о дресовима које су тог дана носили Марадона и саиграчи.

Фифа је обавестила аргентински савез да морају да изађу у другој, тамно плавој гарнитури дресова како би се разликовали од беле опреме коју су носили Енглези.

Али Аргентина је претходно победила Уругвај у тим дресовима, за које су играчи тврдили да су непогодни и да је тешко играти у њима по мексичком сунцу.

Произвођач Ле кок спортиф није имао замену, па је директор Карлос Билардо послао људе у Мексико Сити, односно насеље Тепито, како би пронашао друге.

Наводно је Марадона пресекао и одабрао дресове, изговоривши легендарну реченицу:

„Како је ово леп дрес, Карлосе. У њему ћемо победити Енглезе".

Шнајдер је провео цела 24 сата пре меча како би на нове дресове пришио бројеве и националне симболе.

Стив Хоџ, бивши везиста Енглеске, поставио је на аукцију дрес који је тада разменио са Марадоном 36 година касније.

Продат је за 7,1 милион фунти (8,2 милиона евра).

1. Западна Немачка, 1990.

На првом месту је класик дизајна, дрес који колекционари сматрају пиониром нове генерације - чувени дрес Западне Немачке са Мундијала 1990.

„Морате га гледати из угла онога што су до тада били дресови са једноставним дизајном", каже Џон Блер, аутор књиге Култура дресова, за ББЦ.

„Ово је комбинација нечега што заиста одудара од те ере, опреме тима који је освојио Мундијал и првог заиста изражајног дизајна тог доба", додаје.

Од дреса се умало одустало пред турнир, јер су га репрезентативци носили на Европском првенству 1988, када су као домаћини испали у полуфиналу.

Дизајнерка Ина Францман је већ радила на новом све док тренер Франц Бекенбауер није интервенисао и саопштио да жели да задржи постојећи дрес.

Францман је дизајнирала и тениску опрему за Адидас и није била љубитељка фудбала, а поверено јој је да направи „малу револуцију" дресова фудбалске репрезентације.

„Хорст Даслер (син оснивача Адидаса, Адолфа Даслера) је дошао са идејом да употребимо мало боје, па су очигледан избор биле боје немачке заставе", описала је она.

Даскер је умро 1987. и није дочекао да Западна Немачка освоји Мундијал, као ни да дресови у Италији 1990. привуку велику пажњу.

Био је то тренутак Ине Францман, иако је право признање добила тек деценијама касније.

„Дрес је постао ремекдело годинама касније. Стварно сам поносна колико је интересовања изазвао, сви желе да знају причу о њему", додаје Францман.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk