Пет термина из психологије које можда користимо погрешно

„Буквално имам трауму од ових степеница, имала сам сличне у згради у којој сам живела пре.

„Мрзело ме је да се пењем, а није било лифта", рекла ми је другарица помало у шали, док смо заједно ишле до заједничке познанице.

Нисам први пут чула да се реч траума користи за непријатно искуство, као што нисам први пут видела објаве на друштвеним мрежама попут „пет начина да препознате нарциса" или „да ли је ваш партнер токсичан".

А да ли ове психолошке термине користимо правилно и шта они заправо значе?

Коришћење психотерапијског језика на непрецизан и површан начин у свакодневном говору назива се терапијски говор (тхерапy спеак) и може да утиче на то како неке термине разумемо.

Њихова неодговарајућа и све већа употреба повезана је са неколико процеса, указује Милутин Костић, психијатар на Институту за ментално здравље и аутор књиге Хомо психијатрикус: Дијагноза као идентитет.

„Први је осећај празнине и неиспуњености у модерном друштву, појачан идеализованим сликама успеха које људи не могу да достигну, други је то што се сваки проблем види као лични, па се занемарује друштвени контекст", додаје он за ББЦ на српском.

Трећи је идеализација и подражавање свега што нам на први поглед делује као научно, без дубље провере, објашњава он.

„Ови термини су свуда јер нуде једноставна објашњења за сложене ствари - лакше је рећи траума, анксиозност, нарцис, него задржати се и разумети шта се заиста дешава", каже психотерапеут Милан Дамјанац за ББЦ на српском.

Друштвене мреже то додатно „убрзавају, појмови се скраћују, поједностављују и претварају у етикете."

Брига о менталном здрављу и борба са стресом у свакодневном животу, важне су за добробит сваког појединца, упозорава Светска здравствена организација.

Усамљеност и непрецизна објашњења

Анализа психијатра Милутина Костића

Људи некад траже објашњење које је само за њих - „научно" и апсолутно тачно.

Психијатријски и психолошки језик се овде савршено уклапа јер делује научно, али заправо није довољно прецизан.

Сви видимо оно што желимо и што нам краткорочно даје олакшање.

Опасност је што овакав приступ може имати дугорочне последице.

Људи који свако лоше расположење интерпретирају као депресију, могу сваки следећи пут да непријатно осећање доживети као повратак болести.

То ограничава опције и повећава осећај неадекватности.

На друштвеном нивоу, један од основних узрока несреће је све већа усамљеност и отуђеност.

Екрани пружају краткорочно олакшање, али људи пате.

Немамо животни циљ који је већи од нас самих, а решења су често индивидуална.

Свако носи сопствени „ранац празнине“ и покушава сам да га олакша.

На крају, уместо да се суочимо са бесмисленим и отуђујућим друштвом које смо створили и да га мењамо, свако је сконцентрисан на сопствену личност.

Последица је још већа усамљеност.

1. Траума

Александра Томић признаје да није увек сигурна шта реч траума значи, иако је често користи.

„То би свакако било неко тешко и болно искуство које нас је променило, али у разговору употребљавам за неку врсту веће непријатности попут расправе са партнером или тешког дана на послу", каже ова радница из Краљева.

На друштвеним мрежама, ова реч се појављује све чешће - само на ТикТоку употребљена је више од четири милиона пута.

Траума није исто што и стрес, бол или тежак период, објашњава Дамјанац.

„То је искуство које је било превише за нашу психу у том тренутку, нешто што нам је до те мере угрожавало идентитет да нисмо могли да то психички обрадимо.

„Зато не остаје само као сећање, него као нешто што се касније понавља кроз телесне реакције, избор професије, обезбеђивање сигурности и односе", додаје он.

Важно је разликовати, јер „није свака мука траума, а уколико све назовемо траумом, губимо способност да разумемо шта нас је заиста обликовало, а шта је једноставно део живота који укључује напор, фрустрацију и раст", указује психотерапеут.

2. Механизми одбране

Механизми одбране су начини на које штитимо себе од онога што нам је превише.

„То могу бити негирање, рационализација, повлачење, хумор, контрола, различити начини да се одржи унутрашња стабилност.

„Сви користимо механизме одбране - без тога не бисмо могли да поднесемо живот, ни да издржимо ни свакодневне ситуације, а камоли теже животне догађаје", објашњава Дамјанац.

Они нису „никакав проблем сам по себи, већ да само могу да се користе неадекватни механизми у неодговарајућим социјалним околностима или узрасту", додаје психотерапеут.

Ипак проблем може настати тек када одбрана постане једини начин функционисања.

„Када више не служи да нас заштити привремено, него почне да нас одваја од реалности, од других људи и од сопствених осећања.

„Па тако - уколико стално рационализујемо, можемо да разумемо све, али не осећамо ништа, а уколико стално избегавамо, краткорочно ћемо се смирити, али то неће помоћи.

„А уколико стално контролишемо, имамо утисак сигурности, али губим спонтаност и блискост", додаје Дамјанац.

3. Нарцис

Реч нарцис често се користи као увреда, за људе који су тешки или непријатни.

Сваком може да се деси да покаже нарцисоидне особине, али стручњаци користе овај термин да опишу дијагностикован поремећај личности, писао је раније ББЦ.

Објаве попут „пет знакова да сте у вези са нарцисом" или „како препознати нарциса у три корака" често виђам на друштвеним мрежама.

„Нарцизам није исто што и бити лош и није етикета за некога ко је себичан или тежак, него начин на који се личност организовала да би преживела и одржала осећај вредности.

„Проблем је што данас ту реч користимо олако, као брзу дијагнозу за свакога ко нам не одговара и на тај начин престајемо да гледамо шта се заиста дешава у односу и како су ти обрасци настали и затварамо простор за разумевање и за сопствену одговорност у односу", указује Дамјанац.

4. Токсични односи

Студенткиња Тијана Петровић верује да су неки њени партнерски и пријатељски односи били прилично токсични.

„Углавном су превише напорни и изазвни, има ту превише бурних емоција", присећа се она.

И није лако могла да их напусти.

Токсични односи имају понављајуће обрасце понашања који стално воде у исте конфликте и несигурности, писао је раније ББЦ.

Људи могу бити неретко „заглављени“ у циклусу идеализације партнера, свађа и поновног привременог помирења, што одржава токсичну динамику.

Токсичан однос није сваки однос који је тежак, указује Дамјанац.

„Проблем настаје када однос не дозвољава кретање, када нема простора за разговор, за промену, за разумевање, када се све врти у истом кругу, без могућности да се нешто заиста помери.

„Такође, у односе уносимо оно што смо научили раније, начин на који волимо, како подносимо блискост, како реагујемо на конфликт", указује он.

Зато је важно не претеривати са етикетом токсично, него гледати да ли однос има потенцијал да расте или нас стално враћа на исто место, верује он.

„Свакако не треба остајати у односу у којем нас неко угрожава физички или психички вређа", закључује.

5. Анксиозност

Са психолошког становишта гледано, анксиозност је осећање страха, ужаса и нелагоде, писао је раније ББЦ.

Може да се дефинише и као узнемиреност, напетост или нелагода који проистичу из антиципације опасности.

Анксиозни поремећаји су најчешћи ментални поремећаји у свету и карактеришу се интензивним, претераним и дуготрајним осећајем страха, бриге или нервозе које је тешко контролисати и које ометају свакодневни живот, пише на сајту Светске здравствене организације.

„Анксиозност сама по себи није проблем - то је осећај који нас прати када улазимо у нешто ново, када нисмо сигурни, када нам је стало.

„Разлика настаје када анксиозност престане да буде везана за ситуацију и почне да погађа саму слику о себи - када више није питање да ли ћу успети, него да ли вредим, да ли имам право да погрешим, да ли ћу нестати ако ствари крену лоше", указује Милан Дамјанац.

Повремена анксиозност је нормална и припрема нас за суочавање са потенцијалним претњама, али може да изазове проблеме кад је претерана, упорна, тешка за контролисање или непропорционална реалној ситуацији, писао је раније ББЦ.

„Дакле, обично се говори како је анксиозност страх од страха, али није тако - клиничка анксиозност је везана за страх од губитка идентитета.

„Нормална забринутост има границе и разлог, а клиничка анксиозност захвата идентитет", објашњава психотерапеут.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk