Зашто многи фудбалери на Мундијалу играју за земље у којима нису рођени

Током 25 минута игре 13. јуна, Мароко је ушао у историју Светског првенства на утакмици са Бразилом која се завршила ремијем 1:1 - ниједан његов играч на терену није био рођен у тој афричкој земљи.

Светско првенство у фудбалу за 2026. има убедљиво највећи проценат играча који играју за земље у којима нису рођени - скоро четвртина свих учесника.

Већ се на турниру десило да играч да гол земљи у којој је рођен, кад је Ибрахим Мбаје, рођен у Француској, постао стрелац за Сенегал у пораза од 3:1 против Триколора.

Овом тренутку је претходио још један незгодан 2022, кад је швајцарски нападач Брил Емболо, рођен у Камеруну, постао први играч у 90-годишњој историји турнира који је дао гол репрезентацији земље у којој је рођен.

Уместо да је скакао од среће и радости, кратко је дигао руке као гест који је личио на извињење.

„Знао сам да ако дам гол, нећу га славити, из поштовања. То, међутим, не значи да нисам био срећан“, рекао је Емболо новинарима тада.

На Светском првенству 2026, само осам од 48 тимова немају играча рођеног у иностранству, према званичном списку ФИФА.

Дебитант на Светском првенству Курасао, има само једног играча рођеног на овом карипском острву у склопу властитог 26-чланог тима.

Земља је део Краљевине Холандије и већина чланова његовог тима рођено је у тој држави.

У међувремену, Катар је довео играче десет националности, од Африканаца до Европљана и Јужноамериканаца.

Такве замене су, међутим, довеле и до неких породичних подела.

Четири сета браће заступају различите тимове: Дезире и Гуела Дуе (Француска и Обала Слоноваче), Нико и Ињаки Вилијамс (Шпанија и Гана), Хари и Џон Сутар (Аустралија и Шкотска) и полубраћа Дерик Лукасен и Брајан Броби (Гана и Холандија).

Пре 2026. године, ово се десило само двапут - кад су полубраћа Џером и Кевин Принс Боатенг играли на два Светска првенства (2010. и 2014.) заступајући Немачку и Гану.

У оба наврата суочили су се на терену.

Професор Гијсберт Онк, холандски историчар и стручњак за миграције и студије идентитета на Универзитету Еразмо у Холандији, каже да је овај тренд одраз света који се мења.

„Скоро четири одсто светског становништва живи у земљи у којој није рођен. Овај проценат је још и виши међу висококвалификованим радницима и елитним спортистима.

„То је одраз образаца миграција“, објашњава он.

(Не толико) кратка историја замене заставе

Проценат играча рођених у страним земљама у репрезентацијама на Светском првенству скакао је и падао током деценија, све донедавно.

Према истраживању Центра за миграције, политику и друштво (ЦОМПАС) са Универзитета у Оксфорду, кретао се између два и 14 одсто све до последња два турнира, кад је скочио у небеса, достигавши 16,5 одсто у Катару 2022.

Тај проценат је скочио на више од 23 одсто 2026. године - са укупним бројем играча рођених у страној земљи који је достигао 289 од 1.248, кад је број репрезентација које се надмећу порастао са 32 на 48.

Фифа је настала 1904. године, али је установила формална правила о националностима 1960-их.

Све до тад, играчи су могли да играју за било коју земљу коју су одабрали.

Најистакнутији пример за то је Луис Монти.

Аргентински везни фудбалер играо је за ту земљу на Светском првенству 1930. године, на ком су Јужноамериканци завршили на другом месту.

Потом је променио табор и придружио се Италији за турнир 1934. године, подигавши пехар са њима.

Монти је једини човек који је играо у финалу Светског првенства за две различите земље.

Године 1962, ФИФА је објавила критеријуме подобности, налажући да играчи морају да имају држављанство земље за коју желе да играју и да више не могу да наступају за више од једне репрезентације током каријере.

Изузеци су направљени само за играче чије су се националности промениле ненамерно, као што је то било за спортисте бившег Совјетског Савеза или Југославије.

До нових промена дошло је 2004, кад је ФИФА почела да дозвољава играчима да заступају једну земљу на омладинском нивоу, а потом да се пребаце на другу на сениорском.

Међутим, она је такође предвидела да играч мора да има „јасну везу“ са неком земљом - или макар једног родитеља или деду или баку који су рођени у земљи, или да је боравио у тој држави најмање две године.

Од тада се захтев за боравак повећао на пет година, док је играчима сада дозвољено да промене националност ако су играли мање од три сениорске међународне утакмица пре 21. године за тим из којег се пребацују у неки други.

Стижу Лавови Атласа

Ове промене правила биле су добродошла вест за земље са значајним дијаспорама, из којих се значајни проценат њихових становника раселио по свету - као у случају Марока.

У склопу иницијативе из 2010-их да побољша квалитет властитог фудбала, ова земља послала је скауте у европске земље са значајним мароканским заједницама, као што су Француска, Холандија и Белгија.

Инјекција талената од играча из дијаспоре која је уследила био је један од фактора иза највећег достигнућа мароканског фудбала: постали су прва афричка земља која је стигла у полуфинале Мундијала, у Катару 2022.

Двојица од тројице мароканских играча који су постигли гол током извођења пенала у четвртфиналу нису били рођени у Мароку - Хаким Зијех, рођен у Холандији, и Ашраф Хакими, који је обезбедио победу над земљом у којој је рођен, Шпанијом.

„Ово је прича о земљи која је научила да се опходи према властитој дијаспори не као споредној ствари, већ као кључном делу његовог националног фудбалског система“, каже докторка Миријам Черти, виша истраживачица из ЦОМПАС-а.

Одлука 'из срца'

Докторка Черти каже да на одлуке фудбалера могу да утичу „професионални, емоционални и политички разлози“, међу њима очекивања породице или међународне прилике које им се иначе не би указале.

На пример, Ибрахим Мбаје је играо за Француску у свим омладинским категоријама, али је изненадио све кад је 2025, у 17. години саопштио да ће играти за Сенегал, земљу рођења његове мајке.

„Никад нећу зажалити што сам изабрао да играм за Сенегал, зато што је то била одлука из срца“, рекао је он сенегалској телевизији РТС у оно време.

Други, као што је бивши одбрамбени играч Реал Мадрида Пепе, одлучују се да заступају земљу у којој су натурализовани.

Према бразилиским медијима који су се позвали на његовог оца, Пепе је одбио понуду да наступа за Бразил 2006. и уместо тога одабрао Португал, где живи и игра од 2001. године.

На крају је играо против родне земље у утакмици групне фазе на Светском првенству 2010.

„Никад нисам зажалио због одлуке да постанем Португалац“, рекао је он на конференцији за штампу 2010.

„Доживљавам суочавање са Бразилом као било коју другу утакмицу: увек ћу поштовати боје Португала“.

Понекад, регрутовање може да буде неочекивано.

Роберто Лопес, рођен у Даблину, чији је отац са Зеленортских Острва, 2018. је добио поруку од селектора Руија Агуаса преко ЛинкедИна, који се распитивао да ли је овај заинтересован да игра за национални тим.

Лопес, који игра за ирски клуб Шамрок Роверс, игнорисао је поруку месецима мислећи да је спам, пре него што је схватио да је погрешио.

„Осећао сам се неваспитано“, рекао је Лопес за ББЦ Спорт.

Одбрамбени играч постао је један од хероја утакмице Зеленортских острва без голова против Шпаније, европског шампиона 15. јуна.

Поларизујуће питање

Такозвано „бирање заставе“ не долази, међутим, без контроверзи.

Сеп Блатер, председник ФИФА од 1998. до 2015, био је критичан током његовог мандата према нарастајућем тренду земаља које натурализују играче по хитном поступку - нарочито Бразилце.

Он је упозорио 2007. да Светско првенство којим доминирају тимови „пуни бразилских играча“ представљају „праву опасност“.

Јавна осуда такође уме да буде брутална.

Шпанског нападача Дијега Косту рођеног у Бразилу извиждала је локална публика током на Светском првенству 2014. године зато што је одабрао да заступа Европљане.

Професор Гијсберт Онк, који предаје студентима разних националности, каже да се ово питање показује поларизујућим сваки пут кад се потегне на његовим предавањима.

Неки тврде да навијачи „више не могу да се идентификују са земљом“ ако се тим ослања на играче рођене у иностранству, каже он.

„Али други заузимају став људских права и кажу: 'нека их, то је њихов посао, тако зарађују за живот'“, додаје он.

За докторку Черти, фудбал не може да остане имун на друштвене промене:

„Национални тим није више само одраз становништа унутар границе земље. Он је све више одраз миграција, историје и глобалне покретљивости“.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk