Жене хирурзи у Србији: 'Сестро, зовите доктора'

Нисам дуго чула у нечијем гласу толико љубави док прича о послу.

Онда ми је послала фотографију.

Операциона сала, на лицу маска, наочаре са неким увеличавајућим додацима, а крваве руке изнад отвореног грудног коша.

Све се јасно види.

За Татјану Вујичић, једну од ретких кардиохируршкиња у Србији, нема дилеме око позива.

„Најлепша грана медицине је кардиохирургија. Никад не бих могла да будем, рецимо, стоматолошкиња, то ми је некако гадно", каже за ББЦ на српском.

„Код мене у кардиохирургији је све чисто и фино, нема лепшег осећаја него кад држим срце у руци“, додаје прва кардиохируршкиња у историји Института за кардиоваскуларне болести 'Дедиње' у Београду.

Не трепћем док то изговара. Замишљам.

Жене бирају педијатрију и гинекологију, хирургију ретко

Према последњој евиденцији Лекарске коморе Србије важећу лиценцу за рад има више о 1.900 хирурга.

Од тога, тек нешто више од 300 су жене.

Најмање их је на ортопедији и трауматологији, неурохирургији и кардиохирургији.

У КБЦ 'Дедиње' су још четири специјализанткиње у области кардиохиругије, али и пет мушких колега који се обучавају да једног дана уђу у салу за операције.

У овој клиници има 20 кардиохирурга - мушкараца.

Жене доминирају у педијатрији, гинекологији, општој медицини и фармацији, подаци су Института за јавно здравље Србије „Милан Јовановић Батут".

Највећи проценат жена у Сједињеним Америчким Државама бира специјализацију за педијатра, гинеколога, дечијег психијатра, дерматолога и ендокринолога, подаци су Америчке асоцијације медицинских школа.

Најмање их има на ортопедској, грудној и општој хирургији, као и на неурохирургији или урологији.

Према њиховим истраживањима, жене су више окренуте породици и деци, и отуд велико интересовање за педијатрију и породичну медицину.

Тања Вујичић је утабала стазу другим младим докторкама, што им је велико олакшање.

Она је сама морала да крчи пут у операционој сали као жена хирург.

„У нашој клиници, нажалост, није било ниједне кардиохируршкиње пре мене.

„Чула сам да су биле неке девојке, али се нису задржавале“, каже Вујичић.

Морала је, додаје, да се током студија бори са предрасудама других људи који су се питали шта ће жене у кардиохирургији или хирургији уопште.

„На послу је, међутим, било другачије, јер су ме колеге много добро прихватиле и нисам терет осећала што сам жена.

„Неке старије колеге су ме саветовале да размислим о избору специјализације, можда не зато што сам жена, већ због тежине посла, а можда само нису хтели то директно да ми кажу“, каже Вујичић, која је тренутно на породиљском боловању.

За хирургију је почела да се занима пред крај студија, а онда и за кардиохирургију.

Најдужу операцију коју је радила трајала је више од осам сати и то је била дисекција аорте, а оне су уједно најдуже и најтеже интервенције.

Раздрагано говори да јој се највише допало то што у кардиохирургији „нема грубости" - све је деликатно и прецизно.

И даље ми је у глави њена фотографија.

Више негативних коментара од колега, него од пацијената

За разлику од Вујичић коју су сарадници добро прихватили, неке њене колегинице из других болница и градова на почецима каријера су се сусретале са мизогиним коментарима, попут:

„Није ово посао за жену".

Мина Јовановић, хируршкиња из Београда, није очекивала отпор или неке негативне коментаре, али признаје да је после факултета „прилично наивно ушла у специјализацију".

„Иако се већ осам година бавим овим послом, увек се провуче нека мизогинија, свесно или не, али временом научите да се борите са тим“, прича она за ББЦ.

Каже да је више негативних коментара пристизало од колега, а не од пацијената.

„Радила сам у државној болници скоро осам година и када људи дођу по помоћ не размишљају много шта и како.

„Кад сам дошла да радим, ту су већ биле четири хируршкиње, што ми је било велико олакшање“, прича Јовановић која је искуство стицала у Клиничко-болничком центру „Драгиша Мишовић" у Београду.

Ана Митић, специјализанткиња опште хирургије из Ниша, трећег највећег града у Србији, има слична искуства.

И њој су у окружењу, па и колеге, причали да „одустане док још може" и да „хирургија није за жену".

„Није ми јасно зашто људи хирургију сматрају мушким послом.

„Можда због мајчинства или физичког напора, али ниједан посао не може да се подели на мушки и женски“, каже Митић за ББЦ на српском.

'Мушки посао?! По чему?'

Када је завршила приправнички стаж, Вујичић је почела је да волонтира на ИКВБ „Дедиње“.

Ту је радила преоперативну припрему, па у пријемној амбуланти да би на крају стигла и до операционе сале.

„Специјализација траје шест година. Више од половине времена проведе се на кардиохирургији, а остатак се кружи по другим гранама хирургије, као што је општа, пластична, ортопедска и дечија хирургија, помало и анестезије и интензивне неге.

„Свака специјализација је тешка и свако од нас се одриче слободног времена како бисмо учили и усавршавали се“, каже.

Објашњава да се од специјализаната увек очекује да дође први, а да оде последњи, без обзира на грану медицине.

„Неколико година од почетка моје специјализације почеле су да долазе друге докторке.

„Неке су биле само у пролазу, али неке су и остале. Сада код нас има четири специјализанткиње за кардиохирургију“, додаје.

Погледајте видео: Свирала виолину док су јој оперисали мозак

Разговарале смо одмах после њеног тренинга, пре него што је стигла кући.

Објашњава ми да је посао кардиохирурга веома захтеван, јер то подразумева дуге и бројне операције, као што је случај код њих на клиници.

„Мој посао је тежак како за мушкарце, тако и за жену.

„Али не сматрам да су жене мање издржљивије или мање способне од мушкараца“, каже Вујичић.

За разлику од Балкана, каже да је у свету уобичајено да постоје жене хирурзи.

Верује да жене имају боље предиспозиције за кардиохирургију, због потребних прецизности и деликатности.

Физички је захтевно једино због вишесатног стајања током операција.

Прича ми и да је већина њених колега у браку, да су родитељи и да уз добру подршку партнера, породица не мора да трпи.

Пацијентима, додаје, прија за око, и највише коментара добија на године и младолики изглед.

Реално, када је „густо" вероватно нико не обраћа пажњу под чији ће нож, само да преживи, каже она.

„Нажалост, у Србији нема свести о женама у хирургији, нарочито у грани којом сеја бавим.

„Кардиохирурга генерално нема много, а нарочито жена“, прича.

Колико траје специјализација?

Специјализација у медицини најчешће траје између три и шест година, у зависности од гране која се одабере.

Већина траје четири до пет година, а најдужа је за хирургију - шест година.

Уже специјализације трају годину до две, после завршене основне специјализације.

Током школовања специјализанти имају теоријску наставу, практичан рад у установама и полагање специјалистичког испита.

Погледајте видео: Истраживања научнице са Балкана која би могла да нам спасу срца

'Једино ми хирургија није досадна'

Као мала, Ана Митић хтела је да буде ветеринарка, али је ипак завршила медицину.

Хирургија јој је била најзанимљивија и сада је на првој од пет година специјализације за општег хирурга у Нишу, највећем граду на југу Србије.

„Од свих области у медицини хирургија ми је најзанимљивија, јер могу рукама нешто да урадим.

„То је мануелни рад и све остало ми је деловало досадно“, каже Митић.

Хирургија, додаје, има везе са тим колико желите себе да дате, колико сте мануелно способни и имате добру координацију.

Објашњава ми да мора стално да се учи, да остаје прековремено на послу, али да то може бити тешко за све, не само за жене.

„Хирургија носи са собом велику одговорност.

„Живот човека је у нашим рукама и радно време не постоји.

„Када пацијент лежи на столу, ја морам да радим, не могу да одем кући и наставим следећег дана“, додаје.

Верује и да је сада боље време дошло за жене хируршкиње, него што је било раније.

„Некада су их баш ниподаштавали, спуштали им, нису им давали да иду толико у салу, али сада има доста жена на специјализацији за хирургију“, прича она за ББЦ на српском.

Пацијенти, међутим, када је виде, често јој се обраћају са „сестро“ и траже да позове доктора.

Ана мисли да то има више везе са тим што је млада, а не зато што им са скалпелом у руци или иглом и концем за ушивање прилази жена.

„Увек бих поновила ову специјализацију, јер уживам у томе“, додаје Митић.

'Хирургија или ништа'

Љубав је водила и Мину Јовановић до хирургије.

Пре него што је уписала специјализацију 2019. волонтирала је годину и по дана, а током пандемије корона вируса добила је стални посао.

Каже да има колегинице које су морале да волонтирају и по шест или седам година, пре него што су успеле да дођу до специјализације.

„Сваки посао мора да се усклади са породицом, јер су свуда иста очекивања према жени, било да ради неки бирократски посао или да је докторка или пилоткиња.

„Од жена се просто много више очекује у кући“, каже.

Срећна је, додаје, што има потпуну подршку породице и пријатеља и што њен партнер разуме шта значи када дође са 24-часовног дежурства и од умора има снаге само да гледа у зид.

„Посао хирурга је веома стресан. Некада можете да се 'искључите' и наставите нормалан живот, а некад не.

„Девојке заврше медицину и желе да оду на хирургију, али ако немају подршку система, ни не покушају да раде оно што воле“, уверена је.

Јовановић није хтела да прави компромис.

„Кад сам завршила тако тежак факултет нисам хтела да радим нешто што ми се не допада, зато сам и специјализирала општу хирургију", каже.

Ипак, нешто је жртвовала.

„У односу на моје колеге из других грана медицине, мислим да сам се одрекла слободног времена више него они јер се много остаје у болници“, прича.

Није лако скинути панталоне пред уролошкињом

Хирургија свакако није једина грана медицине у којој влада осека жена.

Поред „толико лепих других наука", моја мајка никако није могла да схвати да неко упише медицину, присећа се уролошкиња Виолета Шкорић.

„А онда поред лепе кардиологије, да неко хоће да се бави позивом као што је урологија и да стално буде у контакту са старим људима и урином.

„Нису ни колеге биле одушевљене, а када сам почињала било је и неких који су ми рекли да ме никада не би оженили“, прича она за ББЦ на српском.

У време када се она одлучивала за специјализацију, било је више доктора од докторки и они су се, како каже, отимали за хируршке гране и имали предност у избору тих специјализација.

Није било лако ни да се избори за урологију.

„Добијање специјализације ми је било отежано јер су моје мушке колеге добиле максималан број бодова, а ја минималан.

„Многи ме нису желели на одељењу урологије, али ми је тадашњи директор, који је био одличан менаџер, дао добар савет“, каже Шкорић.

„Рекао ми је: 'Они ће се љутити, а ти ћеш тај посао радити до краја живота'".

Био је то пресудан моменат да истраје.

„Нисам сигурна како сам се одлучила за урологију, али као да ми је неко рекао да је то за мене и тиме сам се водила", каже Виолета Шкорић.

Занимало ме је како реагују мушкарци када дођу код ње на преглед.

„Увек се трудим да дам до знања да се ради о женском урологу и мислим да је последњих пет година промењен став мушкараца који су задовољни када им се посвети пажња и немају ништа против жене“, каже уролошкиња.

Када је завршила специјализацију отворила се могућност и да званично пише „уролошкиња“, што она и користи.

„Ако се догоди да се изненаде или им је непријатно, после прегледа углавном одлазе без предрасуда које су имали пре тога“, каже.

Специјалистичке студије завршила је са темом сексуална функција код жена па се кроз тај рад додатно упознала са сексуалним понашањем оба пола.

Верује да због тога има добар приступ према људима са овим проблемом.

„Понекад жене дођу прве да се жале на проблем сексуалне дисфункције код мужа, а онда дођу и заједно.

„Битно је охрабрити пацијента да се отвори за адекватан третман“, каже уролошкиња.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk