'Мислио сам да нећу ово дочекати' – Дејвид Хокни о до сада највећој изложби

Не треба вам много да насмејете Дејвида Хокнија.

Са скоро 88 година, он је крхак, али и даље веома отмен у беж-црвено-црном пепито оделу са свиленом марамицом, која му вири из џепа, и препознатљивим округлим жутим наочарима на носу.

Најпопуларнији сликар у Великој Британији много се церека, док његов грлени смех одаје дугогодишњег пушача.

Али, каже ми он, као младом студенту из Бредфорда на Краљевском колеџу уметности у Лондону крајем педесетих и раних шездесетих, други студенти су му се смејали.

„Људи би се подсмевали мом акценту", каже он.

Али то га није потресало.

Хокни је знао колико вреди, чак и тада.

„Погледао бих њихове радове и помислио, хеј, да ја цртам тако, држао бих језик за зубима."

Шта би мали дечак који је одрастао у Бредфорду рекао на живот који ће проживети и дела која ће насликати?

„Мислио би да је све то прилично глупаво."

Деценијама је Хокни био међу највећим живим светским сликарима, а сада отвара највећу изложбу до сада.

Док седимо заједно у пространој галерији у фондацији Луј Витон, фасцинантном музеју направљеном од рефлектујућег стакла на ободу Булоњске шуме у Паризу, питам га шта мисли о изложби.

Он каже да је то најбоља од свих његових и поново почиње да се смеје.

То израз његовог чистог задовољства због 11 просторија испуњених његовим делима на четири спрата – и што је доживео да је види.

„Само се смејем, мислим, успели смо да је направимо!"

Пре две године, кад су почели да планирају изложбу, „само сам мислио да је вероватно нећу дочекати", каже он.

„И даље сам пушач, срећни пушач коме су преко главе сви навалентни људи који вам звоцају шта да радите... али нисам знао."

Хокни носи беџ на ком пише: „Окончајте звоцање сада" у галерији посвећеној његовој љубави према пролећу.

Током пандемије 2020. године, Хокни, који је живео у Нормандији, користио је ајпед да би сликао дрвеће и цвеће у цвату како је стизало пролеће.

Тих 220 радова на ајпеду красе ову галерију, од пода до плафона, са зидовима који прште од пупољака и чисте радости, насликаних у време кад није било превише наде у свету.

Посетиоце изложбе на улазу дочекује Хокнијева порука из тог времена: „Не заборавите да не могу да вам укину пролеће."

Хокни је нарушеног здравља.

Он сада има две сталне неговатељице, који су га пратиле до Париза из Лондона, где сада живи.

Портрети обе, док седе у тамноплавим униформама медицинских сестара, најскорија су дела на изложби, настала почетком године.

Хокнијев аутопортрет, док слика и пуши цигарету (две његове највеће љубави) такође је веома свеж.

Он и даље слика четири до шест сати сваки дан, каже ми.

Верује да не можете да оцењујете сликара све док није насликао последњу слику, али док гледа властити рад сакупљен у Паризу, „могу истински да видим шта сам све време покушавао да постигнем".

И он обећава да ће „свако ко има бар мало склоности ка визуелном уживати у овој изложби".

Његов пранећак Ричард Хокни, који му је редовно позирао 28 година, откако је имао четири године, па и за ову изложбу, каже ми да су сви били чврсто решени да доведу уметника у Париз.

Претходне ноћи, Хокни је ушао у ауто са омиљеним јазавичарем Тесом да би га превезли преко Ламанша.

А то јутро пре него што су пошли, пуштали су му варијације џез класика Април у Паризу.

Кад је стигао, „сав је блистао", каже Ричард.

„Мислим да ће му, искрено, ово напунити батерије за још дуго времена."

И док пролеће буја у француској престоници, то је савршено одговара сликару познатом по документовању пролећа за отварање изложбе насловљене Дејвид Хокни 25 баш у овом тренутку.

То је човек који би долетео из дома у Лос Анђелесу кад чује да је глог почео да цвета у његовом родном Јоркширу, само да би могао да наслика тај задивљујући спектакл.

Неки од његових најранијих радова, међу њима и вероватно његов најславнији, Већи пљусак воде, такође су изложени у Паризу.

Та слика, која дочарава тренутак кад пливач ускаче у базен у Санта Моники, налази се на зиду поред Портрета уметника (базен са две фигуре), слике базена у Јужној Француској, која је оборила све рекорде кад је 2018. године продата на аукцији за 70 милиона фунти.

Поред ње су Господин и госпођа Кларк и Перси, још једно од Хокнијевих најпрепознатљивијих дела, које описује његову добру пријатељицу Силију Биртвел и њеног мужа Осија Кларка, са њиховом белом мачком на његовом колену.

Призор њих двоје смештених у исту просторију је спектакуларан.

Али главни нагласак изложбе је на последњих 25 година, јер је „ово 2025. година", каже он.

„Људи мисле да је грозна, али 1925. године су управо били прошли кроз Први светски рат."

То је визуелна гозба, пуна јарких боја и оптимизма по којима је Хокни постао познат.

„Одувек сам то поседовао. Одувек сам мислио да је свет апсурдан."

Свет коме се треба смејати, пажљиво га посматрати, као што то чини Хокни, и сликати га живописно.

Неке од слика насликаних на ајпеду су огромне.

Био је „задивљен што могу толико да се увећају", кад су настале на нечем толико малом.

Једна просторија је малтене у мрклом мраку да би се приказале његове слике Месеца, што је било омогућено напретком у ајпед технологији.

Ту је и спрат посвећен његовим портретима (шездесетак), међу којима је и слика из 2022. певача Херија Стајлса у пругастом џемперу са ниском бисера око врата.

Али остали портрети су слике пријатеља и чланова породице које Хокни добро познаје – Биртвел, њена деца и унуци, кустос изложбе сер Нормал Розентал у свечаној одећи, Хокнијев партнер ЖП, понекад са псом Тесом, и два портрета Ричарда.

Иако су у сродству, док слика његов портрет, „увек је надреално гледати га и потом схватити да вас слика Дејвид Хокни", каже ми он.

„Знате да ће увек насликати ремек-дело."

Његов деда-ујак се увек одлучује да слика људе које воли зато што „он види искренију слику вас него што је ви сами видите."

На једној од слика, Ричард се смеши у зелено-белој пругастој мајици.

Зато што Хокни воли Ричардов несташни осмех, „он седи тамо и кези ми се јер зна да ће ме то натерати да се и ја накезим... после шест сати, то почне помало да боли."

Краљ Чарлс је посетио Хокнија код куће у Лондону пре него што је овај пошао на пут.

„Он је веома добар човек, увиђаван, закључио сам", каже сликар.

„И сам слика воденим бојицама."

Али он не жели да наслика краља.

„Проблем је што је он височанство, зар не? Било би ми то помало тешко, мислим."

Он има, међутим, дело у настајању, нову слику његовог пранећака.

Ричард ми каже да Хокни „тврди како има још много тога да уради, што је добро", додавши: „Док год му је то у глави, он ће гурати даље."

Сликар каже да ће завршити слику пранећака, а после тога: „Насликаћу неког другог. И само ћу наставити даље."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk