Преминуо Драгољуб Мићуновић: Професор, филозоф и доајен српске политике

И голооточанин, и шездесетосмаш. И скојевац, и демократа. И професор, и посланик.

Све то, и много тога још, био је Драгољуб Мићуновић филозоф, политичар и некадашњи председник једне од најдуговечнијих странака у Србији - Демократске странке.

Преминуо је 26. маја 2026. у 96. години.

Истакнути филозоф, ментор многим каснијим истакнутим политичарима, живео је у свим Југославијама - предратној краљевини Југославији, послератној Социјалистичкој Федеративној Југославији, СР Југославији, насталој после распада дотадашње државе, и Државној заједници Србије и Црне Горе, окончаној 2006.

„Ја сам свашта прошао, али остала је једна ствар која ме чини неспокојним, то што држава и друштво немају довољно снаге да се озбиљно односе према својој прошлости, а у то спада и континуитет насиља који се спроводи кроз одређен војно полицијске институције", говорио је Мићуновић.

Као доцент на Филозофском факултету у Београду учествовао је у студентским протестима 1968, што га је довело у сукоб са југословенским председником Јосипом Брозом Титом, а потом и до удаљавања са професорског места.

„Мићун је био велики човек, велико срце и мој велики друг, врло сам жалосна“, каже Весна Пешић, социолошкиња и једна од опозиционих лидерки из 1990-их, за ББЦ на српском, ословљавајући Мићуновића по надимку.

„Памтићу га из свих наших револуција“, додала је кратко.

Био је и један од интелектуалаца који су поново оформили предратну Демократску странку 1990. и њен први председник.

Тридесет година је био посланик, што у скупштини некадашње СР Југославије, потом и Србији, али никада није био на функцији у извршној власти, делом и зато што је „сматрао да се демократија гради у парламенту и кроз парламент“.

Објавио је пет књига и више од 100 научних радова.

Са дубоком тугом опраштамо се од Драгољуба Мићуновића (...) човека који је животом обележио борбу за слободу, демократију и достојанство политике у Србији, саопштио је лидер ДС Срђан Миливојевић.

„Припада генерацији људи који су знали цену слободе, јер су је плаћали лично, али који од борбе за демократску Србију никада нису одустали".

Борис Тадић, некадашњи председник Србије и бивши лидер Демократске странке, написао је за Мићуновића да је био „вечити борац за демократију, професор, филозоф, левичар, шахиста, математичар, звездаш".

„Његови говори о слободи били су велики зато што је увек стајао усправно пред сваком силом, не питајући за цену. А увек се радило о животу или смрти.

„Без Мићуна, у овој земљи не би било ни трачка демократије, ни оне Демократске странке за коју смо се деценијама животом борили и пре него што је поново настала", написао је Тадић на Иксу.

Детињство у Скопљу, младост (делом) на Голом отоку

Мићуновић је рођен 14. јула 1930. у топличком селу Мердаре, код Куршумлије на југу Србије.

Рано детињство је провео у Скопљу, главном граду данашње Северне Македоније где се преселио са породицом због очеве службе и пошао у школу.

У Мердаре се враћа уочи Другог светског рата, да би по ослобођењу школовање наставио у гимназији у Куршумлији и Прокупљу.

Током раскола на линији Тито - Стаљин, јуна 1948, као млади члан Комунистичке партије Југославије и гимназијалац, нашао се међу осумњиченим као „ибеовац“ и стаљиниста.

Казна је гласила: 20 месеци на Голом отоку, острву у Јадранском мору, на којем је био највећи затвор и логор за политичке затворенике, где су слати они који су подржали Резолуцију Информбироа.

„Две године најлепшег младићког доба су ми одузете, а да ми није суђено, нити знам шта је била моја грешка, осим што сам одбио да ускратим пажњу и помоћ младој снаји чији је муж, мој брат од стрица, већ био ухапшен“, рекао је Мићуновић у интервјуу за лист Политика.

„О том времену углавном причам анегдоте, а ретко говорим о најтежим стварима", рекао је раније за РТС.

„Али сигурно је да сам почео крајње критички да мислим о комунизму, као великој форми лажи и тоталитарне свести, и да будем против сваког насиља."

По повратку са робије завршио је школу у Прокупљу, а потом уписао студије филозофије на Филозофском факултету у Београду.

Дипломирао је 1954.

1960, 1968, 1975.

По завршетку студија предавао је филозофију и психологију у Учитељској школи и гимназији у Крушевцу.

Да се запосли на београдском Филозофском факултету није га омела робија на Голом отоку, због чега га је критиковао колега филозоф и политичар Никола Милошевић, а Јово Капичић, за кога се сматра да је творац овог затвора, оптужио да је тамо био шпијун.

Прво је изабран за асистента 1960, а онда и доцента, пошто је одбранио докторску дисертацију из области логике друштвених истраживања.

Мићуновић је предавао историју социјалних и политичких теорија на Одељењу за филозофију и социологију.

Поред професорског посла, био је активан и у редакцији часописта „Филозофија“ и учествовао у раду Корчуланске летње школе, која је од 1963. до 1974. окупљала студенте и истакнуте светске научнике.

Био је и један од праксисоваца, члан савета истоименог загребачког марксистичког часописа који је формално издавало Хрватско филозофско друштво.

Током великих студентских протеста јуна 1968. у Београду, био је један од учесника, организатора и инспиратора побуне.

Био је главни, окупљао је људе, све је од њега ишло, истиче Весна Пешић.

„Сви смо тражили укидање привилегија 'црвеној буржоазији' која је становала на Дедињу, летовала на Брионима, а хранила се по дипломатским магацинима“, говорио је Мићуновић.

Професоре са Одељења за филозофију и социологију, Тито је означио као подстрекаче јунских демонстрација, па је 1975, одлуком тадашње Скупштине Социјалистичке Републике Србије, осморо избачено са Филозофског факултета - међу њима и Мићуновић.

„Мени су узели пасош на седам година, нисам могао да идем у иностранство, 15 година нисам могао да предајем на универзитету, гурнули су нас у некакав институт и тамо смо покушали да скупимо дисиденте и организујемо шта смо могли", говорио је политичар и филозоф за ББЦ на српском.

Био је то Центар за филозофију и друштвену теорију (од кога 1992. настаје Институт за филозофију и друштвену теорију) при Институту друштвених наука на Универзитету, на којем је, између осталих, Мићуновић радио, а потом и водио, по повратку из иностранства.

Претходно је држао предавања у Америци, а крајем 1970-их је боравио и на Универзитету у немачком Констанцу.

Демократска странка, Демократски центар и ДОС

У сусрет вишестраначју и уочи распада социјалистичке Југославије, Мићуновић обнавља рад Демократске странке са још 12 интелектуалаца.

На оснивачкој скупштини фебруара 1990. постаје њен председник, да би две године касније био реизабран.

Као председник странке састао се поводом кризе после деветомартовских демонтрација 1991, првог великог митинга опозиције против режима Слободана Милошевића, управо са председником Србије.

Том приликом му је, причао је, Милошевић понудио амбасадорско место.

„То је величанствена понуда кад се има у виду да је Хрушчов (совјетски лидер) Молотову (совјетском политичару и шефу дипломатије) нудио место амбасадора у Монголији.

„Али, председниче, ја претендујем на ту вашу столицу. Насмејао се и рекао: „Е, то ћете, професоре, причекати“, препричавао је Мићуновић.

На чело Демократске странке 1994. долази његов пулен, Зоран Ђинђић, док Мићуновић подноси оставку и напушта је.

„Неки ово зову пучем, неки узурпацијом, неки преваром, то је неважно, али све је изведено према познатој матрици преузимања власти.

„Ја сам, наравно, то допустио, али не само због 'наивности', већ првенствено због оне поменуте 'слабости', поверења у пријатељство, због чега ми ни данас није жао, а надам се да неће бити никада“, писао је у његовим политичким мемоарима „Живот у невремену“.

Мићуновић потом оснива фондацију „Центар за демократију“ која убрзо, а потом 1996. и нову странку Демократски центар.

Током 1990-их је обављао различите функције у савезној скупштини и више пута биран за посланика.

На првим вишестраначким изборима 1990. изабран је за републичког, а две године касније за савезног посланика на листи Демократске странке.

Савезни посланик је поново постао после избора 1996. као члан коалиције „Заједно“, као и 2000. као један од лидера победничке Демократске опозиције Србије (ДОС).

Годину дана раније, у септембру, организујући „Округли сто опозиционих странака“, Мићуновић је позвао све партије опозиције, што је била увертира у стварање ДОС-а.

Погледајте видео о петооктобарској револуцији

Посланичка каријера и напуштање политике

У наредних готово две деценије новог миленијума биран је за посланика.

После формирања Државне заједнице Србије и Црне Горе 2003. постаје први председник њене скупштине.

Новембра исте године, Мићуновић је био кандидат владајуће коалиције на неуспелим изборима за председника Србије, када је излазност у првом кругу морала да буде већа од 50 одсто уписаних бирача, против Томислава Николића, тада из Српске радикалне странке.

„Добио сам 893.000 гласова у првом кругу, неких 40.000 гласова више од Бориса Тадића 2004. године, али тада више није био потребан цензус“, присетио се Мићуновић за Политику.

Последњи пут за народног посланика биран је 2016.

Четири године касније, Демократска странка је бојкотовала парламентарне изборе са чиме Мићуновић није био сагласан.

„Кад сам то покушао да кажем на том, за мене последњем Главном одбору, један од тадашњих потпредседника ме прекинуо после пет минута.

„Захвалио сам се, сишао с говорнице и више никад у странку нисам крочио“, испричао је.

Мићуновић је говорио енглески и немачки језик.

Као председник Већа грађана Савезне скупштине, постао је први лауреат Награде за толеранцију 2002, а од Министарства спољних послова Словачке је годину дана раније добио награду за активан допринос у Заједнице за демократске промене у Југославији.

Написао је више књига међу којима су „Логика и социологија“ из 1971, „Социјална филозофија“ 1988. и тротомну политичку биографију „Живот у невремену“.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk