С круном: Сви моји блиски и далеки сусрети са египатским 'краљем' Салахом

Стојим на улазу, презнојавам се, иако је новембар, и стрепим - хоће ли лампица на капији јужне трибине стадиона „Рајко Митић“ да позелени и тако оконча вишедневну агонију.

Купљена карта преко треће „руке“ је валидна, шал око врата увелико мокар и својеврсни хорор са елементима авантуре и срећним крајем готов, напокон.

Распродати стадион грми, еуфорија расте до неслућених висина и ноге клецају, но срце је на месту и испуњено јер ће ускоро почети утакмица коју ћу памтити довека, између два некадашња европска првака, Црвене звезде и Ливерпула.

Док се центром таласа позната црно-бела мушема Лиге шампиона, а навијачи домаћег клуба развијају огромну кореографију, на терен истрчавају играчи, међу њима и он - египатски краљ.

Предалеко сам, али на зачељу љубичасте колоне разазнајем коврџаву, жбунасту косу Мухамеда Салаха, нападача Ливерпула и звезде у настајању.

Београдски клуб је те вечери - 6. новембра 2018, у невероватно узбудљивој и, испоставиће се, историјској утакмици победио 2:0, головима Милана Павкова, док је египатски офанзивац пружио одличну партију, не крунишући је голом.

Салахове бравуре и магију с лоптом тада сам први и последњи пут видео уживо, уверивши се, без постигнутог гола, о каквој је фудбалској величини реч и да ће круна, пре или касније, стићи.

Сада, после готово девет година проведених у Ливерпулу, са скоро 200 постигнутих голова, два пехара првака Енглеске и једним Европе, Египћанин одлази из клуба – у легенду.

Карта из ’треће руке’, два гола Звезде и легенда у настајању

Било је пре подне и топао септембарски дан када сам стигао на зачеље реда за карте за Лигу шампиона који се пружао пар стотина метара далеко од Звездиног стадиона.

После неколико сати чварења на сунцу и испраћених више стотина навијача са улазницама у рукама и осмесима на лицима, био сам довољно близу да коначно видим шалтерску радницу.

„То је то царе, још само мало“, помислио сам у себи, а онда је оптимизам воље угашен у секунди.

Ред је стао и неко је изустио реченицу од које сам највише страховао - нема више карата.

Ух, и сада ме прође нека језа и нелагода када се сетим тог киселкастог осећаја.

Но, „предаја није (била) опција“, па сам одмах кренуо неким другим каналима у јурњаву за улазницом, којој су препродавци моментално „закуцали“ астрономски високу цену.

Пошто је потрага махом била јалова, а спектакл се ближио, неколико дана пред утакмицу сам је интензивирао - и опет ништа, разумно.

На око 24 сата од почетка меча, у потпуном очају, први пут сам за јавност отворио приватни Фејсбук налог, како би статус у коме „тражим карту“ дељењем стигао до што већег броја људи.

Испоставило се да је то био прави потез.

У вечерњим часовима, када су већ малтене све наде утихнуле, јавио ми се друг да ми каже како „његов познаник зна момка који продаје карту за оригиналну цену“.

Више нисам имао шта да изгубим.

Истог трена сам отишао до новобеоградске Фонтане и од једног навијача Партизана купио карту за оригиналну цену, одштампану на А4 папиру, што ме је, искрено, и те како бринуло.

Сада је ваљда јасно откуд онолика, заправо непотребна, стрепња с почетка текста.

Стадион је био крцат, атмосфера врхунска, а фудбал интензиван и високог квалитета.

Више слика ми је остало урезано са саме утакмице, иако сам је пратио такорећи из „голубарника“, дела трибине прилично удаљеног од терена.

Најпре два еврогола Милана Павкова - први у 22. минуту после корнера који је извео Марко Марин, а седам минута касније и „бомба“ са 20 и кусур метара после чега је стадион експлодирао.

„Ау колико је овде навијача Ливерпула“, чујем момка у реду испод мене како коментарише затечену ситуацију у којој многи љубитељи фудбала и, по свој прилици, енглеског тима, око њега глуме задовољство.

На пар десетина метара од мене су биле и шокиране најватреније присталице енглеског клуба са смркнутим фацама и окупани хладним знојем.

Свеопшти рингишпил од мисли и емоција, а ја још несвестан чињенице да присуствујем историјском мечу.

Утакмица је завршена овим резултатом, док је Салах до краја утакмице запретио у више наврата - једном чак погодивши и стативу.

У заосталом времену је имао још једну изгледну прилику да се упише у листу стрелаца, али је пуцао директно у Звездиног голмана Милана Борјана.

„Каква играчина“, помислио сам излазећи са стадиона, уверен да је Ливерпул обезбедио врхунског нападача на дужи временски период, што се и обистинило.

'Ти си сигурно нови Салах'

Салах и ја ћемо се надаље „сретати“ искључиво путем телевизијских екрана, друштвених мрежа и рекламних паноа - свуда, па чак и у његовом родном Египту.

Шетајући Хургадом, летовалиштем на Црвеном мору, његово лице и име сам често виђао на излозима продавница, дресовима, шољама и другим сувенирима.

Док сам на клупи у једном парку одмарао кости од вишечасовне шетње песковитим сокацима, до мене се одједном, ниоткуда, докотрљала фудбалска лопта.

Брзо се створио и један дежмекасти малишан тражећи да је шутнем назад.

Била је скоро поноћ, време када многи његови вршњаци увелико тону у царство снова, али он је са браћом неуморно шутирао на импровизовани гол.

„Изволи, ти си сигурно нови Салах“, враћам му лопту уз један похвални коментар на енглеском, не рачунајући на његов одговор.

Међутим, дечак зифт црне косе и очију, потврдно је климнуо главом и показао палцем на себе изговоривши поносно презиме омиљеног фудбалера.

Тако сам, неочекивано, једне вреле јунске ноћи 2021. године на афричком континенту, добио новог пријатеља и лепу успомену за цео живот.

'Салах, ла, ла, ла, египатски краљ'

Ни хектолитри зноја и суза нису довољни да се измери колико је радости Салах донео навијачима Ливерпула.

Сејао је допамин египатски краљ где год је стигао и могао.

Памтиће се његова блистава прва сезона у црвеном дресу, подизање пехара Премијер лиге усред пандемије корона вируса 2020. и после три деценије чекања, и пет година касније поново.

Сећаће се црвени и свих његових фризура, властитих рекорда, реакција и оштрих тонова, и кад је требало, и када није.

Салах би 24. маја требало последњи пут да истрчи на терен у дресу Ливерпула против Брентфорда.

Биће то прилика да се његово име, кроз стихове чувене песме, вероватно последњи пут чује из грла десетина хиљада скаузера на Енфилду.

„Мо Салах, Мо Салах, Мо Салах, трчи низ крило! Салах, ла, ла, ла, египатски краљ! (Мо Салах, Мо Салах, Мо Салах руннинг доwн тхе wинг! Салах, ла, ла, ла, тхе Егyптиан Кинг!).“

Трка ће се наставити негде другде, не зна се још тачно где, али ће титула додељена у граду Битлса, на реци Мерси, остати вечна.

Као и квалитет, с круном на глави, ушушканој у коврџавој коси легенде.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk