Запошљавање људи са инвалидитетом у Србији: 'Прво што људи виде је штап'

Ана Коризма из Београда недавно је извела мали експеримент - на један разговор за посао отишла је са штапом, а на други без њега.

„После другог, одмах су рекли: 'Зваћемо вас у наредни круг'", говори Ана, која штап већ 16 година користи због проблема с кичмом.

Иза себе има две факултетске дипломе и доста формалног и неформалног радног искуства.

Са 40 година, међутим, Ана и даље нема стални посао.

„Прво што људи виде, без обзира на узраст, јесте штап и на основу тога те отпишу.

„Људима које се отежано крећу је посебно тешко јер је њихов инвалидитет одмах уочљив", говори.

Завршила је јапански, уз кинески језик као изборни предмет, на Филолошком факултету у Београду, и Факултет за маркетинг и менаџмент у Темишвару.

Радила је онлајн послове као преводитељка и наставница језика, учествује у организацији фестивала, прави кимона, једно време је била и продавачица у продавници познатог модног бренда.

Међутим, када се пријављује на огласе за посао углавном нема много наде.

Са бритким хумором и иронијом говори о различитим ситуацијама у којима је одбијена за посао.

У једном од последњих огласа на који се пријавила за рад на каси било је назначено да је позиција отворена и за људе са инвалидитетом.

„Када су ме видели, рекли су: 'Па нисмо знали какав вам је инвалидитет, знате ми смо веома динамични'", препричава ми.

Закључно са крајем јуна 2026, на евиденцији Националне службе за запошљавање (НЗС) било је 10.923 незапослених са инвалидитетом, подаци су које је ББЦ добио од НЗС-а.

У Србији живи око 350.000 људи са инвалидитетом, међу њима око 100.000 од 19 до 65 година, према последњем попису из 2022,

Ранија анкета Еуростата показала је да је међу људима од 15 до 64 године, који имају неки степен инвалидитета, незапосленост је 14 одсто у Србији, што је више од европског просека (9,5 одсто).

„Послодавци би да запосле човека са инвалидитетом, а да он нема инвалидитет", каже Јована Кривокућа Милановић, директорка Форума младих са инвалидитетом.

'У почетку је био бес'

Анино искуство показује да за људе са инвалидитетом потрага за послом значи превазилажење и спољашњих и унутрашњих препрека.

Она има и генетску епилепсију, што је обојило њено одрастање.

„На нас се или не обраћа пажња, или ако се обраћа, онда смо презаштићени.

„Из таквог одрастања изађете са сумњом у себе и сопствене вештине. Потребно је време да схватите да вредите", говори.

На ту сумњу се даље таложе предрасуде у одраслом добу, јер „ колико год се инсистирало, инклузивности је мало у нашем друштву", говори док је на столици поред ње ослоњен црни штаб, искрзаних ивица.

Ана у последње време ради на побољшавању баланса, и док хода по равном бетону у центру Београда, примећујем да јој штап више служи као додатна сигурност, а све мање као неопходни ослонац.

Чак и у периоду када јој је више био потребан, радила је као продавачица код познатог модног бренда, који је у огласима истицао инклузивност радног окружења.

Радила сам са менаџерком којој нисам могла да објасним да могу да обавим све задатке, али не брзином као неко ко нема проблем са ходом, описује.

Уговор на овом послу није јој продужен, као ни њеним колегама који су такође имали неки облик инвалидитета.

Зато верује да компаније, упркос ономе што јавно говоре, не желе да пруже праву прилику.

„У почетку је било много беса - питала сам се зашто мора тако.

„Али, схватила сам да нисам једина. Ујединили смо се и разумемо се међусобно, а ја сам се некако и помирила да је тако."

Разумевање је најважније прилагођавање

Драгана Досић дуго није говорила о сопственом инвалидитету.

Због ретке генетске болести коју има, тренутно види само десет одсто.

Проблеми са видом почели су током студија, када је паралелно и радила, да би се временом погоршали.

„Ја сам била прва која је крила инвалидитет пре свега од себе, па онда од послодаваца, претпостављајући да ће уследити отказ.

„Све док није дошло до значајнијег оштећена вида, када сам морала да прихватим да сам особа са инвалидитетом и одем на процену радне способности.

„То је био начин да будем законски заштићена и видљива", каже.

Завршила је српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду и тренутно је на мастер студијама односа са јавношћу, док паралелно ради на Факултету за медије и комуникације као координаторка Департмана за дигиталну уметност.

Прилагођавање радног места за њу је значило да јој је потребан велики екран, лупа, и изолована канцеларија у којој може да се концентрише.

„Ни дан-данас не могу у потпуности да објасним шта ми је потребно, јер и даље трагам за различитим алатима, који ми могу помоћи у учењу и раду.

„Сваки дан доноси нешто ново, због чега већину прилагођавања сама радим", објашњава.

Важно јој је да нема кратке рокове и да постоји разумевање међу колегама.

„Најважнији део прилагођавања је подржавајуће радно окружење."

Измене закона

Када сам се почетком јула срела са Аном и Драганом, наши разговори враћали су на у том тренутку актуелну најаву о укидању повластица за запошљавање људи са инвалидитетом.

Према постојећим прописима, фирме са више од 20 запослених обавезне су да запосле једног човека са инвалидитетом.

Ако то не учине, плаћају месечне пенале у износу од половине просечне зараде у Србији у бруто износу од 168.000 динара.

Они који запошљавају људе са инвалидитетом добијају олакшице у виду ослобађања плаћања пореза и доприноса.

Међутим, према првим нацртима закона о доприносима за обавезно социјално осигурање и о порезу на доходак грађана, појавила се могућност да ове олакшице буду укинуте.

„Ситуација је већ сада лоша, ако се ово укине, биће још горе", рекла је Ана која се прибојавала како ће за њу изгледати тржиште рада, ако се то деси.

Из Министарства финансија нису одговорили на питања ББЦ на српском.

Радио-телевизији Србије су раније рекли да разматрају све могућности за пружање помоћи људима са инвалидитетом.

Да подстицаји ипак не би требало да буду укинути, саопштила је и Национална алијанса за локални економски развој (НАЛЕД).

Према Извештају о спроведеној јавној расправи, прихваћен је предлог НАЛЕД-а да се задрже пореске олакшице за запошљавање људи са инвалидитетом, саопштили су.

Погледајте видео: Започела сам посао са сином који има аутизам

Драгана Досић има утисак да и поред свих покушаја да се повећа видљивост људи са инвалидитетом, још није довољно учињено.

„И даље ће већина послодаваца плаћати пенале и неће запошљавати особе са инвалидитетом из недовољног знања ко су заправо те особе", каже, додајући да је решење у ширењу информација и мреже послодаваца.

У Србији постоји Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом од 2009.

„Бавимо се питањима којима смо се бавили пре 17 година.

„Нама је потребна много озбиљнија системска подршка и особама са инвалидитетом и послодавцима, уз анализу ефеката мера које се примењују, што је до сада изостајало", каже Јована Кривокућа Милановић.

Погледајте видео: Како изгледа живот са невидиљивим инвалидитетом

Недостатак информација

Према последњим јавно доступним подацима из 2018. године, 8.801 послодавац запослио је укупно 21.218 људи са инвалидитетом у Србији.

ББЦ на српском је питао Министарство финансија за новије податке, али нисмо добили одговор.

Према незваничним информацијама које има Јована Кривокућа Милановић, буџетски фонд у који послодавци уплаћују пенале, ако не запосле особе са инвалидитетом, износи седам милијарди динара.

„Од тог је дато 1,2 милијарди Националној служби за запошљавање и предузећима за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом.

„Питање је како уложе остатак новца који би требао да буде наменски трошен", говори.

Форум младих са инвалидитетом повезује послодавце и потенцијалне кандидате.

Њихово искуство показује да највећи број послодаваца који запошљава људе са инвалидитетом користи олакшице у виду неплаћања пореза и доприноса три године.

Они који не примају ове кандидате често немају довољно информација.

„Нису спремни да се посвете и разумеју шта треба да ураде у погледу прилагођавања радног места и услова рада.

„То некада не изискује много времена, ни много средстава", каже.

Погледајте и овај видео: Шта могу, а шта не могу слепи и слабовиди у Србији

У фирмиWTS порези и финансије, која се више од 15 година бави пореским саветовањем, нису наишли на овај проблем.

Они имају око 30 запослених, а међу њима је и девојка која се отежано креће.

Зграда у којој се налазе у Београду је приступачна, а адаптирање радног места пре свега је значило прилагођавање радних задатака.

„Она се лепо уклопила и завидно напредује.

„Запошљавање људи са инвалидитетом не би требало да буде питање само пореских олакшица, већ и културе која се негује у фирми", каже менаџерка Кристина Даниловић.

Она верује да инклузивност у радном окружењу доприноси и разбијању предрасуда у друштву.

„Колеге могу да покажу колико су спремне да помогну и какве су особе", каже.

Током јуна је запослено укупно 425 људи са инвалидитетом, од тога 191 жена, према подацима НЗС.

Прихватање инвалидитета

Драгани је било потребно 20 година да би дошла до објашњења зашто јој вид пропада.

Тек са налазима са Института за молекуларни инжењеринг могла је са сигурношћу да каже да су њене сумње да се ради о реткој генетској болести тачне.

Потрага за послом није једини изазов - и обично кретање по граду захтева планирање о коме људи без проблема са видом и не размишљају.

„Страда централни вид, па самим тим осећај за детаље, боје, бројеви и слова се преклапају.

„То уме да буде изазов, нарочито када се промени траса градског превоза, па се дешава да одете на други крај града", каже.

Каже да су јој помогли разговори о њеним потешкоћама, због чега верује да младима треба помоћи да ојачају.

„Немам проблем да говорим о мом инвалидитету, али некада није било тако.

„Дешавало се да кренем да причам и да се заплачем јер је процес прихватања тежак.

„Поједини људи са инвалидитетом не изађу из куће годинама, између осталог и зато што не постоје могућности", каже.

После разговора Драгана жури на плес, једну од многих ствари у њеном згуснутом распореду, испуњеном учењем, радом, добровољним радом.

„Сама сам себи стварала могућности.

„У свакодневном животу требало би да будемо захвални и да схватимо како је то кад нешто имаш и подразумеваш", каже она.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk