Караула: Како се Југославија поново окупила да направи филм о несрећи која јој се спремала

„Драма која се гледа са осмехом на лицу", описује ми „Караулу" редитељ Рајко Грлић.

Његов филм, рађен по роману Анте Томића „Ништа нас не сме изненадити" из 2006. године, на много начина спојио је ратом покидане југословенске везе.

Годинама касније, неисцрпан је извор цитата, реплика и култних сцена широм некадашње Југославије.

„Овај филм је прича о људима, а не о великој историји, о томе ко је крив, а ко исправан.

„Филм не суди и зато и људи који нису живели у то време или нису са ових простора могу да се повежу са причом и да је осете", каже Верица Недеска, македонска глумица која је у филму оставила траг као Мирјана, за ББЦ на српском.

У екипи, коју су чинили уметници из свих делова некад јединствене земље, једнако су биле запамћене улоге глумаца којима је ово било прво остварење, али и оних чије су каријере старије и од догађаја описаних у филму.

„У каријери имам 72 играна филма, али Караула остаје међу пет најзначајнијих, не само због популарности филма и његовог пута по свету, већ и због колективне атмосфере која је владала на сету", присећа се Емир Хаџихафизбеговић, филмски незаборавни поручник Пашић, у разговору за ББЦ на српском.

Филм је сниман на локацијама у околини Охридског језера и на планини Галичици у данашњој Северној Македонији, чији упечатљиви пејзажи боје сценографију додатним нијансама.

Рат који се деси у 'балканској крчми'

„Караула" је један од оних филмова за који немам бојазан да ћу некоме спојловати уживање, односно открити епилог пре гледања.

Двадесет година касније, није много оних који не знају ову причу.

Војнички живот у малој пограничној касарни Југословенске народне армије (ЈНА) на граници са Албанијом 1987. године мења се из корена када поручник Сафет Пашић (Емир Хаџихафизбеговић) сазнаје да је оболео од сифилиса.

Под изговором наводног груписања албанске војске, а да би избегао сусрет са сопственом женом, поручник проглашава ванредно стање и једино доктору Синиши Сиришчевићу (Тони Гојановић) дозвољава да одлази до града и набавља лекове за поручникову полну болест.

Истовремено, несташни војник Љуба Пауновић (Сергеј Трифуновић) тврди да је спреман и да пешачи до Титовог гроба у дану сећања на рођендан доживотног југословенског лидера, само да би напустио караулу.

То радује строгог пуковника ЈНА надимка Раде Орхидеја (Богдан Диклић), који види могућност за сопствену промоцију у овом необичном херојском чину младог војника.

И док лечи Пашићев сифилис, наочити лекар упушта се у емотивну авантуру са поручниковом женом.

Позорница за трагедију тако је, кроз низ комичних сцена, у потпуности постављена.

„Свака балканска крчма је збир смеха, пијанства, весеља, а онда, око један сат ноћу, неко ни из чега, из вица, потегне нож и деси се трагедија.

„Кад полиција касније испитује околности, сви кажу за убицу да је био 'диван човек, са свима се поздрављао, баш је био фин'", описује редитељ Грлић.

У последњих петнаестак минута филма, трагично ће настрадати готово сви протагонисти.

„Ја сам молио Рајка (Грлића) да останем жив: погинула ми је жена, изгинули војници, надао сам се некој варијанти да ја останем жив, мада би и то био баш црн завршетак.

„Али није било никаквог светла на крају тунела, јер изгледа да је таква била и судбина земље у којој смо расли", каже Хаџихафизбеговић.

Потпуно црнило није обележило крај романа по коме је настао сценарио за Караулу.

У епилогу књиге Анте Томића је мање смрти, али је двогодишњи заједнички рад на сценарију са Грлићем на ову трагикомедију ставио другачију тачку.

„У почетку сам се јако опирао, али заправо је то јако добар крај, бољи него што је у књизи.

„Ја не волим да убијам сопствене јунаке, проведем две године пишући и стварајући их, па ми није драго да их све покосим митраљезом", каже Томић са осмехом за ББЦ на српском.

Тони Гојановић, глумац рођен у Шибенику, у моменту радње филма имао је пет година.

„Сваки пут кад бих гледао завршни кадар, када хеликоптер, јер тада није било дронова, прелеће села која горе, ја бих се најежио јер је сценарио врло паметно изврнуо очекивања публике.

„Сви уђу у биоскоп очекујући веселу и лаку комедију, а када их придобијете - одједном се ствари окрену ка мраку и то је слика онога што се десило на овом простору."

У Југославији се, четири године после радње филма, повео крвави рат у коме се земља распала, десетине хиљада људи су свирепо убијене, а стотине хиљада расељене.

„Рат се овде десио финим људима који су одједном постали убице, а други избеглице, помешале су се жртве и убице.

„Рат је такозваним вођама измакао из руке кад су покушали мало да селе народе, па су изгубили конце", каже Рајко Грлић.

Напомиње да није желео да снима филм о рату, јер сматра да такви филмови по правилу буду црно-бели, где „наши буду добри, а њихови зли".

'Ништа неће бити добро'

У филму који обилује снажним мушким ликовима, једну од кључних реченица изговориће жена.

У интимној сцени са младим војником, загледана у даљину, рећи ће му, пуна црне слутње, да „ништа неће бити добро".

„Она то каже мислећи на сопствени микрокосмос, немајући свест колико то заправо значи и за велику причу.

„Нико од глумаца није се замарао великом причом, сви смо се трудили да одиграмо нормалне људе, са нормалним проблемима, који су се нашли на једном месту у несрећно време", каже Верица Недеска.

Редитељ Грлић сагласиће се да је у филму мало женских ликова, али тешко да је и могло другачије у саги о војницима и мушком свету.

Напоменуће да у филмовима више воли женске ликове јер су „непредвидљивији, често занимљивији и мање клишеизирани од мушких", па је стога једну од кључних реченица доделио управо Мирјани.

„То само жена може тако да изговори, без икаквих политичких конотација - то је људска конотација.

„Једна несрећа која се ваља", каже он.

Одабир глумаца није био нимало лак посао, трајао је месецима, широм некадашње Југославије.

Лик младог војника Синише готово да је био преправљен јер адекватног кандидата није било од Вардара до Триглава, да би један од последњих покушаја са младим глумцем из Шибеника који студира на академији у Загребу уродио плодом.

„Тони је ушао у собу и прво рекао 'ја сам дошао из пристојности, али уопште не намеравам да се бавим глумом, то ме не занима у животу'.

„Како је то изговорио, одмах сам схватио: то је оно што тражим."

Караула је тако постала родно место каријере Тонија Гојановића, кога ће после овог филма чекати улоге у ХБО серији, позориштима и великим телевизијским пројектима у Немачкој, Енглеској и на Балкану.

„Рајко Грлић је у мени видео нешто чега вероватно ни ја тада нисам био свестан.

„Он је редитељ који заиста воли глумце, воли да ради са њима, а свака његова реч је нешто што је мени до данас остала велика лекција", каже Гојановић.

Осим измењеног краја приче, највећу трансформацију доживео је лик несрећног поручника, заповедника карауле.

Од војвођанског Мађара у књизи, постао је травнички Босанац у филму.

Адемир Кеновић, продуцент филма, каже за ББЦ на српском да у причи о Југославији, „иако је војвођански Мађар јако занимљив, он није логичан - једина логика је да постоји и неко из Босне".

„На кастингу сам рекао да не могу да радим Мађара на пречац, без припреме да говорим на језику који није мој, мешам падеже.

„Уосталом, и за филм би било боље да није Мађар него Босанац - шта Мађара брига за распад Југославије, али Босанца се то веома тиче, а уз то су били и веома ревносни официри", каже Хаџихафизбеговић, који је то уверљиво дочарао.

Осим у роману Анте Томића, Рајко Грлић је инспирацију нашао и у ономе што је сасвим случајно затекао у охридској касарни.

Средином 1980-их, у њој је боравио Ратко Младић, каснији командант Војске Републике Српске, осуђен за ратне злочине и геноцид у Сребреници.

Улога пуковника Радета Орхидеје, строгог љубитеља цвећа, писана је по моделу Ратка Младића, иако је Богдан Диклић није играо по њему.

„Младић је у касарни имао врт у коме су војници узгајали руже, а суботом су ту његовој супрузи и ћерки служили енглески чај.

„У подруму су биле сачуване све његове ствари и сви реквизити на столу у тим сценама, од мастила, до фигурице малог тенка - све је оригинално Младићево", каже редитељ Рајко Грлић.

Југословенски филм после Југославије

Када је 2006. премијерно приказан, од последњих ратних сукоба у бившој Југославији прошло је седам година.

Филм „Караула" била је прва велика копродукција у којој су учествовали сви делови некадашње Југославије, уз подршку из Мађарске, Аустрије и Енглеске.

„Мене је највише привукла одлична прича која је била јако потребна у том времену, као поглед на нешто што је прошло, али се и тумачило на разне начине", каже продуцент Кеновић.

Снимање у родном граду Охриду посебно је било емотивно за македонску глумицу Верицу Недеску.

„Филм је био велика нада, и то не само за људе који се баве филмом, јер је то био процес у коме се Југославија поново окупљала да направи нешто велико.

„Схватили смо да неке ствари не можемо направити сами и да смо ту где јесмо, да смо суседи који су тако близу и да нас то мора научити да живимо и радимо заједно", каже она.

Два деценије касније, Караула је једнако жива и актуелна.

За његог редитеља, то је необјашњиви феномен који илуструје сликом лименог оркестра из Шибеника који често аутобусом путује на турнеје по бившој великој држави.

„Кад аутобус крене, пусти се 'Караула', утиша се тон и цео аутобус говори све реплике и све шумове - и тако годинама.

„Мислим да лепшу старост филм не може да доживи", поносно каже Грлић.

У капацитете генерација рођених чак и после настанка филма да га разумеју, не сумња ни главни протагониста.

„Како млади људи разумеју ендемски јапански или скандинавски филм? Не треба бити посебно интелигентан, начитан и образован да би се Караула разумела.

„Види се распад једног система, а и генерације моје ћерке и сина, рођених 90-их година, потпуно разумеју шта се десило", сигуран је Емир Хаџихафизбеговић.

Ипак, двадесет година после филма који је био веома критички настројен према концепту војске, ригидности хијерархије, наводног реда и механизованих правила, више земаља у региону враћа у међувремену укинути војни рок.

„Националистички режими су се, после кратке паузе, поново опоравили, а с њима расту и милитаристичке идеје.

„Све то природно погодује једно другом, људи се усхићују војском све док се не нађу у неугодној ситуацији да неки идиот у униформи урла на њих - е, онда им то буде мало мање допадљиво", каже писац Анте Томић.

У суморној регионалној атмосфери масовног одласка потенцијалних регрута на Запад, тешко је замислити наставак овог култног филма - готово сви јунаци трагично су страдали.

Стога шаљиво питање за Тонија Гојановића, који је и сам градио уметничку каријеру у Немачкој и Енглеској, да ли би његов лик, гинеколог, могао да заврши баш у Немачкој - и није много шаљиво.

„Могуће је да се одлучио да ради у дијаспори, али исто тако - сигурно ће се вратити", нема дилему насмејани Шибенчанин.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk