Искра која и данас гори: Непознати британски фармацеут случајно изумео шибице

Аутор фотографије, Getty
- Аутор, Сваминатан Натараџан
- Функција, ББЦ Светски сервис
- Објављено
- Време читања: 5 мин
Захваљујући срећном сплету околности или можда неспретности, човечанство је од 1826. године заувек променило начин стварања светлости и топлоте.
Енглески фармацеут Џон Вокер мешао је хемикалије, покушавајуц́и да направи експлозив, а онда је штапиц́ премазан смесом случајно ударио у камен испред његовог камина и запалио се.
Вокер је рођен у лучком граду Стоктон-он-Тису, у Дараму, 1781. године, у време индустријске револуције.
Само неколико година раније, покретачка снага те револуције - парна машина Џејмса Вата, ушла је у свакодневну производњу.
Прва јавна железница којом су ишле парне локомотиве стигла је до Стоктона 1825.
Четири године касније, „ракета“ Џорџа Стивенсонова доказала је да парне локомотиве могу да вуку путничке возове брзином од 50 километара на сат.
Путовања за која је требало 12 дана јахањем коња, ускоро ће трајати само осам сати.
Ипак, да би запалили ватру која је покретала ту нову снагу, људи су и даље користили кресиво и челик или мукотрпно одржавали жар да се не угаси.
Тако је било све до Вокеровог случајног изума који је из корена променио начин на који се ватра пали, користи и преноси.
Иако обучени хирург, згађен крвљу натопљених операционих сала 18. века, Вокер се преквалификовао у „апотекара“.
До 1826. углавном је правио лекове - за људе, али и за коње, стоку, па чак и за пилиц́е, према Алану Мидлтону, аутору књиге „Прича о нади и очају: Северна Енглеска, округ Западни Хартлпул 1932-1954“.

Аутор фотографије, Preston Park Museum
Међутим, за ову причу је кључно то што је Вокер експериментисао и са хемикалијама.
„Вокер је био интелигентан и веома љубазан човек, а неки кажу да је можда био и самотњак“, каже Мидлтон.
„Једна од његових великих страсти била је хемија, па је за своје пријатеље фармере правио ударне каписле [механизме који омогућавају пуцање из пушке]."

Аутор фотографије, Alan Middleton and the British Matchbox Label and Bookmatch Society
Једног дана, мешао је одређену смесу и оставио је да се осуши.
Када се осушила, само је превукао комад дрвета преко ивице огњишта - и смеса се запалила.
Био је то тренутак генијалног открића.
Одмах је схватио колико би тај изум могао да буде важан и исплатив.
То се догодило негде током 1826. године, иако тачан датум није познат, док је прва продаја забележена у априлу 1827.
„Назвао их је шибицама које се пале трењем, а у почетку су се продавале у лименим кутијама, у паковањима од по неколико стотина комада.“
Вокерове „шибице“ биле су веома танки равни дрвени штапиц́и са једним крајем умоченим у пасту од калијум хлората, антимон сулфида, гуме арабике и воде.
Када би се провукле кроз пресавијени комад шмиргле, шибица би се запалила.

Аутор фотографије, Preston Park Museum
Вокер је чувао формулу у тајности, али је никада није патентирао.
Његов производ био је приступачан, а проналазач је успевао да задовољи потражњу у Стоктону.
Али, како наводи „Фармацеутски журнал", Вокерове шибице нису биле без мана:
„Слој сумпора понекад би отпао са штапића, што је могло да оштети под или запали одећу корисника."
До 1829. године, Самјуел Џоунс из Лондона је лансирао „Луцифере“, тачну копију Вокерових шибица трења.
Те шибице су се прве масовно производиле.
Убрзо су и други су почели да побољшавају формулу, каже Дерек Џад, председник Британског друштва за етикете кутија шибица (БМЛ&БС), за ББЦ.
Величина и облик лимене кутије такође су претрпели промене, али тек је шведска верзија из 1844. ушла у ширу употребу.
„Била је то прва патентирана кутија шибица“, каже Џад.

Аутор фотографије, Getty
У многим крајевима света производња шибица постала је кућна радиност.
Правиле су се у домовима, доносећи породицама додатну зараду, иако не без ризика.
„Жене и деца која су живела у околини фабрике правили су кутије по учинку [били су плаћени према количини направљених комада, а не за дневницу]", каже Џад.
„Касније су стигле машине и производња шибица прерасла је у индустрију вредну милионе."
Други изум, упаљач, касније је довео до пада куповине и потрошње шибица.
„Пословање се смањило током година.
„Компаније су нестале“, објашњава Џад.
Погледајте четири изума која би могла да промене свет
Шибице се и данас користе широм света, а сада су и модни додатак, каже Мидлтон.
Посебна паковања се продају и за 250 долара.
Њихов проналазач, међутим, углавном је непознат - и Мидлтон и Џад су сагласни да Вокер, 200 година касније, сада заслужује вец́е признање.
„Вокер је био једна од оних историјских личности које нису желеле да граде каријеру на сопственом изуму", каже Џад.
„Да јесте, данас би вероватно био много познатији."

Аутор фотографије, Stockton Borough Council
Становници Стоктона сматрају исто.
Многи се надају да се прославом 200. годишњице, на Вокеров рођендан 29. маја, коначно одаје одавно заслужено признање овом изванредном локалном проналазачу.
„Надамо се да ће више људи сазнати какву је улогу имао у настанку шибице", каже председница вец́а Лиза Еванс.
„Његов изум омогућио је да се пламен добије готово тренутно и уз веома мало труда.
„Свакодневни послови у индустријским и куц́ним условима постали су много лакши и бржи.
„Искра коју је створио и данас инспирише људе.“
ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.
Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk



























