Зашто Иран договор са Америком види као победу

Иранско вођство покушава да представи предстојећи меморандум о разумевању (МоУ) са Сједињеним Америчким Државама не као повлачење, већ као резултат отпора и победе.

Тај аргумент није једноставан.

Земља је управо прошла кроз разоран рат, привреда се налази под тешким притиском, а неки од присталица Исламске Републике провели су месеце осуђујући било какав компромис са Вашингтоном.

Такође, има Иранаца, и у земљи и у иностранству, који кризу не доживљавају као тренутак за дипломатију, већ као прилику за смену режима.

То је подељени политички пејзаж у ком Техеран сада покушава да прода ову погодбу.

Виши ирански званичници представљају договор као победу.

Мухамед Багер Калибаф, председник парламента и водећа иранска личност у преговорима, изјавио је да је „Иран направио дуги корак ка коначној победи“.

Председник Масуд Пезешкијан је представио разумевање као потенцијално трансформативно, рекавши да кад се до краја примени може да разреши многе иранске проблеме и створи „другачији свет“ у Ирану и на Блиском истоку.

Калибафова улога је значајна зато што се он не идентификује са Пезешкијановим умереним табором; његова јавна подршка сугерише да договор ужива подршку моћнијих делова система, чак и међу Исламском револуционарном гардом.

Вођство такође представља споразум као победу зато што, према аргументима Техерана, Америка и Израел нису успели да остваре главне циљеве.

Нису присилили Иран на предају, нису свргнули Исламску Републику са власти, нису окончали ирански нуклеарни програм путем војне акције и нису прекинули иранске везе са Хезболахом.

Уместо тога, Иран је и даље за преговарачким столом, Либан је укључен у оквир, а преговара се о попуштању санкција.

Али ова званична верзија се оспорава унутар самог Ирана.

Једна посланик тврде струје, заменик председника Одбора за националну безбедност, наводно је описао нацрт договора као документ који ће претворити Иран у америчку колонију.

Он је такође оптужио преговараче за игнорисање директиве врховног вође да се не отвара поново Ормуски мореуз за бродски саобраћај.

Та критика је важна зато што не потиче изван оквира система.

Она долази из једне од институција задужених за националну безбедност.

Месецима гласови тврде струје у парламенту, из државних медија и са вечерњих про-владиних окупљања тврде да Америци не може да се верује.

Они указују на чињеницу да су дипломатски напори још увек били у току непосредно пре него што је отпочео рат и тврде да је Трампова администрација искористила преговоре као параван док су Израел и САД припремали војну акцију.

За њих, било каква погодба са Вашингтоном ризикује да изгледа као повлађивање.

А опет неки од тих гласова делују утишаније сада.

То би могло да сугерише да су одлуке да се настави са тим добиле одобрење са највиших нивоа државе.

То, међутим, не значи да постоји потпуно јединство.

Могло би да сугерише да је, за сада, центар моћи проценио како би цена одбијања погодбе могла да буде већа од цене апсорпције беса тврде струје.

Економски притисак је кључан за ту калкулацију.

Иранско вођство би могло да представи споразум као резултат војног притиска, па и притиска око Ормуског мореуза и напада на америчке и регионалне енергетске интересе.

Али привреда је такође натерала Техеран на овај потез.

Рат, санкције, ограничења бродског саобраћаја, смањени приступ нафтним тржиштима и чврстој валути, и веома висока инфлација, притиснули су земљу и обичне Иранце.

За многе породице, питање није да ли споразум звучи као победа, већ да ли спушта цене и смањује страх од још једне рунде рата.

Амерички потпредседник Џеј Ди Венс рекао је да Иран неће добити новац пореских обвезника али би могао да стекне приступ милијардама долара ако испуни обавезе и санкције буду попуштене.

То омогућује Техерану да прода споразум као пут до инвестиција и обнове уместо као зависност од Америке.

Ипак, ризици су очигледни.

Детаљи меморандума још нису у целости објављени, а очекује се да преговори започну у Швајцарској у петак.

Најтежа питања, будућност иранског обогаћеног уранијума, степен дозвољеног обогаћивања, верификација, попуштање санкција, Ормуз и Либан, остају да се о њима расправља током самих преговора.

А ту је и неизвесност око Израела.

Његов премијер Бенјамин Нетанјаху одбацио је наводе да ће се Израел повући из јужног Либана, рекавши да ће израелске снаге остати у Либану док год то буде било неопходно.

Доналд Трамп, у међувремену, јавно је критиковао израелско понашање у Либану, рекавши да је погинуло превише људи.

Такође је рекао да није задовољан израелским ударом на Бејрут непосредно пре него што је постигнут америчко-ирански договор, истовремено инсистирајући да су његови односи са Нетанјахуом и даље одлични.

За Техеран, ово видљиво трење између Вашингтона и Израела је корисно.

Оно може да се представи као доказ да је ирански притисак закомпликовао израелску слободу деловања.

Али такође чини тај договор крхким.

Ако Израел буде наставио операције у Либану, Иран ће се суочити са притиском да одговори на њих.

Ако Вашингтон не буде могао да заузда Израел, Техранова тврдња да је Либан покривен меморандумом могла би брзо да се нађе на проби.

Реакција публике ББЦ-ја на персијском указује да званични наратив о победи наилази на неједнаке реакције.

Један члан јавности рекао је да је био веома забринут због још једног израелског напада, али да чак и након што је чуо за договор, није „имао поверење“ у њега и био је забринут да ли ће земља бити добро вођена ако договор буде потрајао.

Један други анти-режимски Иранац, који је испрва подржавао америчку војну акцију, запитао се шта је амерички напад постигао, ако није довео до политичке промене у Ирану: „Наша нада је била да ће се владајући систем променити. Али поред беде, инфлације, додатне штете по привреду, какву је корист донео народу?“

Други су били приврженији владиној верзији.

Један члан публике описао је Иран као победника, рекавши да је рат показао како се санкције не укидају путем „мољакања“, већ кроз употребу силе.

Други је поздравио договор опрезније, рекавши да он омогућује људима да се врате на посао и животу са већим унутрашњим миром.

„Мислим да је ово привремено“, рекао је он, „али потребно нам је неколико месеци простора за дисање и спокоја.“

То би могло да буде најреалистичније тумачење.

Исламска Република продаје договор као победу зато што лако може да га прода као нужност.

Али за многе Иранце, његов успех неће бити мерен слоганима.

Биће мерен тиме да ли рат престаје, да ли цене падају, да ли стиже попуштање санкција и да ли вођство може да прође кроз следећу фазу без још једне нагле ескалације.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk