ТВ дуели: Колики је утицај вербалног двобоја политичких ривала на бираче

Сат откуцава, предизборна кампања је у јеку, политички противници одговарају на сет питања пред телевизијским камерама, покушавајући да се што боље представе бирачима.

ТВ дуели се дуже од шест деценија организују у многим државама: од Сједињених Америчких Држава (САД), где је све и почело, преко Велике Британије, Француске и неких земаља на Балкану.

У Србији је последњих година запостављен формат, а сучељавања политичких ривала сведена су на тек по неку емисију.

Уочи ванредних парламентарних избора у Србији 25. октобра, управо су ТВ дебате противкандидата једна од тема о којима се највише прича.

Годинама у Србији нема правог разговора различитих политичких опција, јер се противник различитим триковима опструише - често упадицама, дезинформацијама и гласним говорима, указује Добривоје Станојевић, професор стилистике и реторике на Факултету политичких наука у Београду.

„Чак и када се нешто смислено каже, не може да се саслуша на прави начин, што говори о одсуству културе дијалога", каже Станојевић за ББЦ на српском.

Од 2012. када је Српска напредна странка (СНС) дошла на власт није организован ниједан класичан ТВ дуел, иако је било позива.

Пред изборе 25. октобра, Александар Вучић, председник Србије, носилац листе владајуће Српске напредне странке (СНС) и њен некадашњи лидер, позвао је на ТВ дуел Илију Срдановића, првог на листи 'Студенти побеђују', што је он одбио.

Привид дијалога и много више монолога

Последњих година, било је вербалних двобоја политичких ривала у Србији пред телевизијским камерама, пре свега у емисијама јавног сервиса, Радио-телевизије Србије (РТС), који се делом финансира новцем грађана.

Чак и када се одржава нека врста дебате, она није равноправна, јер медији у Србији у највећем броју не омогућавају да обе стране подједнако учествују, оцењује Станојевић.

„Посебно уочавам код медија блиских власти да постоји једна страна и друга која заправо глуми да је друга, а суштински није.

„Дијалог је кружни ток речи, а овде имате убеђивања и понављања онога што је пропаганда", додаје.

Да је у Србији више монолога него дијалога указује и Крешимир Мацан, некадашњи дугогодишњи саветник за медије Андреја Пленковића, премијера Хрватске.

„Председник (Вучић) се често појављује, али гостује углавном сам.

„Прави дуели би могли да буду освежење за публику и прилика да чују нешто ново и верујем да би се гледали", каже он за ББЦ на српском.

Могу ли да подстакну неодлучне да гласају?

Прво сучељавање двојице политичких кандидата у телевизијском студију организовано је 26. септембра 1960. у Америци.

Џон Кенеди, шармантни и убедљиви демократа, успешно је „савладао" нервозног Ричарда Никсона, из редова републиканаца, којем су анкете и истраживања давале предност.

Овај вербални двобој погурао је младог Кенедија, који је тада изабран за председника САД.

Слично је било и 2008. у Србији.

Томиславу Николићу, тада председничком кандидату тек основане Српске напредне странке (СНС), настале расколом у Српској радикалној странци (СРС), скочио је рејтинг после дуела са Борисом Тадићем, који се тада борио за други мандат.

Оно што Николићу није успело тада, јесте 2012. године, када је изабран за председника Србије.

Улога телевизијског дуела јесте да се главни политички кандидати представе без посредника, онакви какви јесу, јер се воде уживо, објашњава Мацан, консултант за политички маркетинг у Хрватској.

„Учесници се у предизборним кампањама највише усредсређују на ТВ дуеле, који су углавном усмерени на неодлучне или оне који су двоуме да ли да уопште изађу на изборе.

„Показало се, међутим, да на такве бираче највише утичу економска питања", додаје он.

Истраживања показују да је утицај оваквог медијског садржаја и наступа врло мали на неопредељене гласаче, каже Ник Анстед, професор Лондонске школе за економске и политиколошке студије.

„Они се политички мање ангажују, па мање и гледају такав садржај.

„Али у државама у којима сучељавања ставова политичких противника нису толико учестала, ТВ дуели изазивају вец́е интересовање него што би то био случај да су део уобичајене изборне културе", указује он у писаном одговору за ББЦ на српском.

Могу ли телевизијске дебате да подстакну бираче у Србији да у што већем броју гласају, имајући у виду да ће ово бити 15. избори за 36 година, од увођења вишестраначја?

Вероватноћа за мобилизацију ТВ програмом у тренутним околностима је мала, јер има више разочараних који више никоме не верују, утисак је професора Станојевића.

„Не могу такве дебате да утичу бог зна колико, јер не можете да чујете аргументе и једне и друге стране - то су једнострани разговори, углавном између медијски супериорног и немоћног.

„Када нема равноправности, а њу је понекад тешко успоставити и у сређенијим друштвима, онда не може да буде ни разговора, имамо само дуел у којем већ знамо победника", каже професор Станојевић.

Уз то, људи су, додаје, све острашћенији, због чега и не приступају објективно оваквом садржају.

Психолошка истраживања су показала да 90 одсто људи не доводи у питање да ли треба да гласа или не, указала је Каја Дамњановић са Одсека за психологију Филозофског факултета у Београду.

„Људи бирају на основу два фактора: на основу идеологије и имиџа политичара, који укључује људскост, поштење и способност да буде вођа.

„Када је неизвесно, склони смо да мењамо. Када нам је удобно, онда не волимо да мењамо", објаснила је уочи избора у децембру 2023.

Карактер значајнији од садржаја

Од Кенедија и Никсона политичари широм света су постали свесни утицаја телевизије, обраћајући све више пажње невербалном наступу пред камерама.

Првенствно се расправљало о политичким питањима, тон је понекад био оштар, али углавном пристојан.

Биле су и гледане - истраживања показују да су од 1960-их до 2016. у Америци овакве емисије привлачиле између 60 и 90 милиона гледалаца.

У међувремену се и у Америци штошта променило, па и вид комуникације, често праћен увредама, што неке кандидате може да кошта и изборне победе.

Пример који то најбоље илуструје јесте дебата Џозефа Бајдена, кандидата Демократске странке и Доналда Трампа, из редова републиканаца 2020. године.

Да ли је дебата утицала на бираче или не, тек Бајден је те 2020. ушао у Белу кућу.

Међутим, четири године касније, Бајденова неразговетност и збуњеност су биле толико очигледне, да више није учествовао у изборној трци, указао је Бен Саливен из Медијског и новинарског политиколошког центра.

Врх Демократске странке одлучио је да уместо њега за председничку кандидаткињу истури Камалу Харис, тадашњу потпредседницу САД.

Прву ТВ дебату Трампа и Камале Харис обележиле су жестоке критике и личне увреде.

„Харис је вештом реториком и смиреношц́у успела да пригуши Трампову агресивност, испровоцира његову реакцију и скрене пажњу са политичких питања", пише Саливен у тексту Debates or Dramas?: How TV Debates Are Changing in US Elections (Дебате или драма: Како ТВ дуели мењају америчке изборе?)

Ипак, ни то није помогло Харис, јер је Трамп однео победу и други пут се вратио у Белу кућу.

Колико је важно како ће се кандидат представити илуструје и пример са Балкана из 2010. године.

Кандидати за председника Хрватске тада су били Милан Бандић, касније градоначелник Загреба, и Иво Јосиповић.

„Био је сет питања о Европској унији и Бандић је само рекао да не зна и да се није припремио.

„Пресудило је ко је био припремљенији", каже Мацан.

Иво Јосиповић је те године победио и увео Хрватску у Европску унију (ЕУ) 2013.

Подсетите се дебате Трампа и Камале Харис 2024. године

Дуели да, али само ако доносе корист

У неким државама, попут Канаде, ТВ дуели су законски регулисани и обавезни, указује професор Ник Анстед.

У другим земљама организују се ad hoc, а дешавало се да у појединим изборним циклусима до њих и не дође, попут Америке у којој, после дуела Никсон-Кенеди, сучељавања није било 16 година.

Политичари углавном пристају на дуеле када процене да ће им користити, каже он.

„Због чега их нема у неким државама? Зато што имају политичког актера са правом вета, пошто дуеле види као потенцијални ризик и обично је реч о некоме из власти, мада може да буде и из редова главне опозиције.

„Потребан је сплет необичних околности да би обе стране процениле да ц́е имати користи од таквог сучељавања", додаје.

Крешимир Мацан је уверен да би многи хтели да гледају дуел Вучића и представника студентске листе.

„Како ће бити уређено и на који начин организовано - питање је.

„Треба бити свестан да против Вучића, уколико до тога дође, неће бити лако", закључује Мацан.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу, Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk