Зашто ме природа смирује

Колико често излазите напоље и препуштате се природи?

Истраживања показују да повезивање са природним окружењем може да вам донесе свакакве користи, од смањења анксиозности и депресије до снижавања крвног притиска.

А многи од нас могу да потврде да се осећају боље после шетње у дивљој природи.

Али одакле потиче ова склоност према природи и могу ли сви да извуку исте награде?

Природа као лек

Корист од боравка у природи већ се неко време истиче у здравственим круговима.

Тако је 1980-тих једна студија показала да пацијенти који се подвргавају операцији жучне кесе у просеку буду довољно добро да иду кући скоро читав дан раније ако могу да гледају дрвеће кроз прозор.

Пацијенти са погледом на зид од цигала не само да су морали да добијају јаче лекове против болова док су се опорављали, већ су добијали више негативних оцена од медицинских сестара, као што су „узнемирен и плаче“ или „потребно му је много више бодрења“.

Данас се неке болнице и медицински центри граде на овој идеји.

Добротворна организација за борбу против рака Мегиз има центре који помажу благостању пацијената широм Велике Британије и на местима као што су Хонг Конг и Јапан.

Доктор Робин Мјуир је клинички психолог и шеф центра у Манчестеру, у Великој Британији.

Он је за ББЦ подкаст Зашто то радимо рекао да њихову зграду окружује - 360 степени врта, са прозорима од пода до плафона који дозвољавају природи да уђе.

То може да помогне посетиоцима да се осећају смирено и повезано са спољним светом.

„Градови умеју да буду, нажалост, повремено лишени природних окружења и дивљих животиња и зеленила“, каже он.

И зато, за некога ко се лечи од рака, „тај врт и та природа мислим да су заправо заиста терапеутски“.

А корист од природе не делује искључиво само за здравство.

Једна студија спроведена у казнено-поправној установи Снејк Ривер у Орегону, у Америци, показала је да су затвореници који су гледали снимке природе три до четири пута недељно имали 26 одсто мање насилних прекршаја, што је еквивалент 13 насилних инцидената годишње.

Како нас природа мења

Идеја звана хипотеза о биофилији тврди да људи имају урођену тежњу да буду близу природе зато што су наши преци еволуирали у дивљини.

Биолог Едвард О. Вилсон је сматрао 1980-тих да је ова тежња уписана у наше гене.

Иако постоје докази из повезаних студија који сугеришу генетску компоненту, није идентификован ниједан ген или породица гена који би директно довели до љубави према природи.

Али научници имају неколико идеја како провођење времена у природи може да учини да се осећамо боље на физиолошким и когнитивним нивоима.

Грегори Бретмен, ванредни професор и директор лабораторије за животну средину и благостање на Универзитету у Вашингтону, у САД, каже да постоје две главне теорије.

Једна, хипотеза смањења стреса, каже да природна окружења покрећу физиолошке промене у нашем телу које смањују нивое стреса.

То може да се види у активацији парасимпатичког нервног система – нашег такозваног режима одмора и варења повезаног са стварима као што је успоренији рад срца.

Преко овога, каже Бретмен, контакт са природом би могао да нам помогне да се припремимо за стресне догађаје, ублажи наше реакције на стрес у датом тренутку и помогне нам да се опоравимо после.

Друга главна идеја је теорија о повраћају пажње, која тврди да нам природа помаже да изградимо капацитет за блокирање наших дистракција и да се концентришемо на нешто – што се зове усмерена пажња.

„Урбана окружења обично имају више дистракција, избегавање аутомобила и саобраћаја, звукова“, каже Бретмен.

„А то нарушава нашу директну пажњу… она се тако троши.“

Многа природна окружења, с друге стране, ангажују нашу индиректну пажњу.

„То је тај осећај одсуствовања, тај осећај да сте компатибилни с окружењем. И кад је тај аспект наше пажње ангажован, он нам пружа прилику да се наша усмерена пажња обнови“, објашњава он.

Бретменово истраживање открило је побољшање у радној меморији код људи који су ишли у шетње по природи за разлику од оних који су ишли у урбане шетње од 50 минута.

Као и смањење степена анксиозности, шетачи по природи успели су да прођу боље на тесту који је обухватао покушаје да се сетите низа насумичних слова док сте истовремено решавали математичке једначине.

Они су се сећали „у просеку негде између девет или десет слова више после отписивања математичког учинка“, каже Бретмен.

„Урбани шетачи су остајали углавном исти.“

Природа би могла да утиче на нас и преко смањења стреса и обнове пажње.

„Мислим да се узајамно не искључују“, каже он.

Зеленило или пустиња?

Али важно је истаћи да не доживљавају сви природу на исти начин.

У једној студији, јапански истраживачи су упоредили младе људе који су проводили време или у шумама или у урбаним окружењима.

Око 80 одсто оних у шуми показали су повећање парасимпатичке нервне активности.

Преосталих 20 одсто заправо је показало смањење.

Бретмен каже да једно питање којем се истраживачи сада посвећују јесте колико различити типови природе могу да имају различите утицаје на различите људе.

Он указује на рад обављен са америчким колегама у Ел Пасу, у Тексасу, који су изложили учеснике стресном изазову, потом их изложили једном од три окружења у виртуелној стварности: зеленом пејзажу, пустињском пејзажу и канцеларији као контролном окружењу.

„Наша хипотеза била је да ће људи имати највише користи од зеленог окружења“, каже он, „због идеје о теорији о психо-еволуционом смањењу стреса кад зелена окружења активирају наш систем одмарања и варења, зато што нам пружају неку врсту начина да видимо где су наши грабљивци, где је наш плен, где је вода.“

На њихово велико изненађење, пустињско окружење такође је деловало као да покреће опоравак од стреса у сличној мери, каже Бретмен, „мада по психо-еволутивној теорији, тамо нема воде, тамо нема хране.“

Истраживачи не знају засигурно, али је могуће да је то имало неке везе са чињеницом да је Ел Пасо пустињски град и можда су се учесници осећали „најбезбедније у познатом пустињском окружењу“.

Бретмен претпоставља да би наша доживљена искуства и личне преференције могли обликовати наше реакције на природу.

„Да ли се осећам као да припадам овде? Која су моја сећања на ово место или на овај тип природе? Све те ствари играју веома важну улогу“, каже он.

'Стално излагање'

Све већи корпус истраживања указује на то да неки облик контакта са природом може да донесе корист по здравље свакоме од нас.

Данас више од 80 одсто светске популације живи у градовима и урбаним срединама, према УН-у, а Бретмен каже да би требало да размотримо како да „обезбедимо неку врсту приступа природи за свакога а посебно за децу, у школским двориштима или њиховим крајевима.“

Можда вам није увек до изласка напоље у шетњу, али он каже да „чак и ако су промене у расположењу или начину размишљања мале, ови ефекти, бар према мом утиску, вероватно временом расту.“

„И зато стална излагања током дана, недеља, месеци, година, могу довести до потенцијално, у неким случајевима, прилично значајних промена расположења.“

Засновано на епизоди Зашто то радимо на ББЦ Саундс.

Додатно извештавање: Кетрин Хитвуд

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk