Zatočeni
Afrički zarobljenici dalekog rata
Lud Beverli, bivši vojni kadet iz Kongo-Brazavila, ima šake umotane u zavoje sa delimično nedostajućim prstima.
Sedi na bolničkom krevetu u kampu za ratne zarobljenike u zapadnoj Ukrajini.
Ovaj 28-godišnjak bio je u ustanovi tri meseca kad ga je BBC-jev tim posetio krajem marta da sazna nešto više o očiglednom skoku broja afričkih boraca u rusko-ukrajinskom ratu.
Prema ukrajinskoj statistici, svaki osmi ratni zarobljenik kog je Kijev uhvatio prošle godine bio je iz Afrike.
Ukrajina sada veruje da Afrikanci čine više od 10 odsto procenjenih 27.000 stranih ruskih regruta.
„Dok sam obavljao borbene zadatke, dobio sam promrzline – a kad sam zarobljen, više nisam imao rukavice uz sebe“, kaže Beverli na tečnom ruskom.
„Pešačili smo, bilo je veoma hladno.“
„Dobio sam promrzline prvog stepena“, kaže on.
Bio je poslat u Rusiju pre sedam godina kao mladi vojnik da studira na pomorskom institutu, a kasnije se oženio i dobio ćerku. Ali imao je finansijskih problema, počeo je da prodaje drogu i završio u ruskom zatvoru. U sklopu služenja kazne, ponuđena mu je sloboda ako bude služio u ratu.
„Da bih se iskupio za zločin koji sam počinio, odlučio sam da služim Rusiji i, zbog toga su me poslali u rat“, kaže mi.
Medijske posete kampu organizuju se svakog poslednjeg četvrtka u mesecu u sklopu šire ukrajinske inicijative da pokažu da se prema ratnim zarobljenicima ophodi korektno. Zvaničnici nisu želeli da nam daju tačne cifre o prisutnima u kampu, sem što su rekli da su tamošnji Afrikanci stigli iz 15 različitih zemalja.
Beverli kaže da nema pritužbi na ophođenje prema njemu: doktori su ljubazni, a život u kampu je veoma nalik životu u vojsci – dosadan.
Afrički ratni zarobljenici u pritvorskom centru u Ukrajini 26. novembra 2025. godine, Getty images
Tokom intervjua je pribran i skrušen - traži od porodice i njegove zemlje, za koju kaže da je neutralna u ratu, da mu oproste. Najviše od svega želi da se sukob okonča.
„Obe strane su mnogo izgubile - bio sam prisutan, stravično je.“
Lud Beverli
ratni zarobljenik u Ukrajini
Ratni zarobljenici
Svi ratni zarobljenici koji su pristali da razgovaraju sa nama u sukobu su završili različitim putevima, a većina je rekla da želi da se vrati u Rusiji da bi se postarali da dobiju novac koji im se duguje, ali nijedan od njih nije želeo da se vrati na front.
Kad smo prvi put stigli tamo, osetili smo prijatan miris supe i pridružili se zatvorenicima u mornaričkim uniformama koji u tišini stoje u redu za ručak.
Nakon toga su zatvorenici upitani da li žele da razgovaraju sa novinarima koji su stigli u posetu. Neki iz Afrike okupljaju se u polukrug u zadnjem delu spavaonice: usamljenici na obodu, ekstroverti zbijaju šale i zadirkuju se među sobom, dok neki u potpunosti izbegavaju kontakt očima.
Jedan čovek pravi korak napred kad saznaje da je među posetiocima ekipa iz BBC-ja. Predstavlja se kao Ričard Kanu iz prestonice Sijera Leonea Fritauna.
Pričanje njegove priče, kaže on, biće način da umiri porodicu i troje dece da je još živ.
Ovaj 43-godišnjak je u kampu već godinu dana, a u ukrajinskom zarobljeništvu dve godine.
Kao i Beverli, ima vojni istorijat, ali kaže da nije imao pojma kad je prihvatio posao člana obezbeđenja da će završiti u ratnoj zoni.
Služio je u vojsci Sijera Leonea 17 godina, zarađujući 100 dolara mesečno. Lične tenzije u okviru njegove vojne jedinice navele su ga da ode i očajan za većom zaradom, želeo je da dođe u Evropu, tražeći ulazak preko turističkih viza.
„Moja ćerka želi da bude doktorka. Hteo sam da joj omogućim plaćanje univerzitetskih studija, da ostvari svoje snove“, kaže mi.
Svaka zemlja u kojoj se prijavio za vizu ga je odbila – sem Rusije. Kad je stigao tamo 2024. godine, stupio je u kontakt sa agentom za posao i nije mogao da veruje sreći kad mu je ponuđeno 15.000 dolara da potpiše ugovor na godinu dana sa mesečnom platom od 2.000 dolara iako ne govori ruski. Bio je poslat u južni grad Rostov na Donu, oko 200 kilometara od prve linije fronta u Ukrajini.
„Kad sam stigao u Rostov, obreo sam se u vojnom kampu“, kaže on i objašnjava da mu je neko tamo rekao da je zapravo potpisao jednogodišnji ugovor sa ruskom vojskom. Bio je šokiran, ali ga je utešilo kad je saznao da će mu to omogućiti pravo na rusko državljanstvo.
„Posle odsluženih godinu dana, imaću ruske dokumente, a potom i novac. Imaću priliku da dovedem porodicu u Rusiju. Živeću normalan život u Rusiji.“
Ali on kaže da je front bio neverovatno opasan imajući u vidu tehnološki napredak na obe strane. Neki zatvorenici deluju i dalje duboko pogođeni onim što im se tamo desilo.
U drugoj spavaonici, kenijski zatvorenik Evans Kibet isprva odbija da razgovara sa nama, ali kad ga pozdravljamo na svahiliju, jeziku koji govori, smekšava.
Ali Kibet gubi pribranost kad čuje koliko su porodice kod kuće zabrinute zbog izveštaja o ljudima namamljenim u Rusiju preko beskrupuloznih regrutnih agencija obećanjima o dobro plaćenim poslovima, samo da bi otkrili da se bore u ruskom ratu.
Ukrajinski obaveštajni izveštaji ukazuju da Kenijci čine najveći broj afričkih regruta u ruskoj vojsci – praćeni Egipćanima, Kameruncima, Ganjanima i Uganđanima.
„Bojište nije šala. Ljudi ginu, sleva, zdesna, u sredini. I nikoga zapravo nije briga“, kaže ovaj 36-godišnjak.
On opisuje kako posle napada dronovima ostaju tela rasparčana po tlu.
Vojnici grabe napred, ne mogavši ili ne želeći da se vrate i pomognu.
On pokazuje BBC-jevoj ekipi na Kenijca iz druge spavaonice, rekavši da bi on možda želeo da govori za kamere.
Vili Makarija je zaista rad da razgovora pre nego što ode na kasni ručak. „Ima dovoljno hrane ovde. Mogu da jedem i kasnije.“
Njegovo lice je lice 23-godišnjaka kog prepoznajem zato što svud po društvenim mrežama upozorava mlade Kenijce da se ne prijavljuju.
Kad ga pitam za to, on tvrdi da su ga ukrajinski oficiri prisilili da to snimi.
Kasnije za to pitam Petra Jacenka, portparola ukrajinskog štaba za koordinaciju ophođenja prema ratnim zarobljenicima, a on negira ovu optužbu.
Makarija kaže da je tri meseca proveo na prvoj liniji fronta, uvučen u sukob obećanjima o dobroj plati i mogućnosti daljeg obrazovanja. Ali on ne želi da objasni kako je tačno došlo do toga da bude regrutovan: „Borio sam se za Rusiju, dakle to što sam u Ukrajini znači da sam u neprijateljskim rukama.“
Da bi ubio vreme u kampu, poput drugih zatvorenika, obavlja sitne poslove da bi zaradio novac koji može da potroši na malom kiosku koji prodaje grickalice, sapun i šećer.
Takođe uči ukrajinski u zatvorskoj biblioteci, jer želi da razume više o onome što se dešava oko njega. Ovaj mladić očajnički želi da bude slobodan i nada se da će se njegovo ime uskoro naći na spisku zarobljenika za razmenu da bi mogao da se vrati u Rusiju.
Ali Jacenko, iz koordinacionog centa za ratne zarobljenike, kaže da je malo šanse za takvu razmenu zarobljenika.
Do sada, kaže Jacenko, Gana je jedina afrička zemlja koja je pokazala interesovanje za moguću repatrijaciju njihovih državljana koji se drže kao ratni zarobljenici - njihovi predstavnici posetili su kampove i pregovori su u toku.
„U ovom trenutku, Afrikanci ne učestvuju u tim razmenama. Oni žele da budu razmenjeni u Rusiju, jer žele da dobiju novac koji im duguju. Ali ruska strana nije pokazala interesovanje da ih primi nazad.“
Petro Jacenko
portparol ukrajinskog Štaba za koordinaciju ophođenja prema ratnim zarobljenicima
Intervjuisao sam i ukrajinskog ministra spoljnih poslova Andreja Sibihu, koji afričke regrute doživljava kao žrtve „ilegalnih ruskih aktivnosti i propagande“.
„Ponekad su bili pozvani da studiraju u Rusiji i onda su se samo najednom našli na ratištu“, kaže mi on.
Ministar tvrdi da stranci mogu da se bore i u ukrajinskoj vojsci, ali je izričit da je, za razliku od Rusije, ukrajinski proces prijavljivanja legalan, dobrovoljan i transparentan.
Nema cifre ili informacije o učešću stranaca.
Realnost je da afrički ratni zarobljenici koje smo sreli žele da se vrate u Rusiju, a to se možda neće desiti dok se rat ne okonča.
Za Beverlija to nije samo pitanje novca - njegova ćerka je tamo i ako ode direktno u Kongo, kaže on, neće moći ponovo da se vrati u Rusiju.
Kanu uporno tvrdi da on više nema nikakvu budućnost u Zapadnoj Africi: „Potpisao sam ugovor sa Rusijom. I želim da se vratim u Rusiju. Život u Rusiji je bolji od mog života u Sijera Leoneu.“
Posle Ukrajine, odlazimo u Fritaun da vidimo Kanuovu 19-godišnju ćerku Elsi.
Stojeći ispred porodičnog doma - skromne, oronule građevine napravljene od rebrastih limenih ploča i otpadnog metala u brdima grada Tengbeh - ona kaže da joj strašno nedostaje otac, ali da se slaže s njim da treba da izdrži i vrati se u Rusiju.
„Povratak u Sijera Leone neće rešiti nijedan od problema koji su ga naveli da uopšte ode. Mislim da ima bolje šanse u Rusiji – bolje šanse da zaradi, izgradi nešto, da promeni naše živote.“
Elsi Kanu, 19
Povratnik
Ne uspeju mnogi od njih da se vrate kući. Ali Dankan Čege, Kenijac, jeste uspeo. Pobegao je iz bolnice u koju je bio primljen nakon što je odglumio mentalnu bolest dok je bio u ruskoj vojsci.
Za Čegea, obećanje boljih prihoda bilo je odlučujuće. Nakon što nije uspeo da dobije posao u Dubaiju zbog poteškoća sa vizom, njegova agencija za zapošljavanje ga je savetovala da umesto toga isproba Rusiju, gde je dobio vizu za nedelju dana.
Photos courtesy of Duncan Chege
Da bi finansirala putovanje, njegova majka je pozajmila novac od komšija i rodbine, plativši troškove agenta i kartu u jednom pravcu.
Dankan Čege
A opet pitanje šta dolazi posle za ove afričke ratne zarobljenike ostaje duboko neizvesno.
AUTORI
Novinar: Sami Avami, reporter iz zapadne Ukrajine
Producent i video novinar: Hasan Lali
Dizajn: Mili Vačira
Koncept naslovne strane: Majova Alabi
Ilustracije: Džordž Vafula
Fotografije: Ukrajina (Getty Images), Sijera Leone (Sami Avami) i Kenija (Hasan Ali)
Tekstualna urednica: Lusi Fleming i Viktor Oluč
Producentkinja i video montaža: Keti Harkomb
Urednica stranice: Doroti Otieno
Dodatna podrška: Šalom Olatundži, Brajn Osveta, Ndžoroge Muigai, Boaz Očieng i Damilola Ojetunde
Datum objavljivanja: 24. jun 2026. godine
