'Нада у дечјој игри иза прве линије фронта': Светски познати фотограф за ББЦ

Мухамед Мухеисен није први пут у Београду.

Док нас са панела његове фотографске изложбе посматрају углавном дечје очи, двоструки добитник Пулицерове награде у смокингу и елегантним црним ципелама објашњава публици приче иза њих.

Девет година раније, у Београд је стигао са фотоапаратом, како сам каже - недовољно обучен за јануарски минус - и већину времена провео у трошним баракама надомак старе Железничке станице, бележећи живот избеглица и миграната.

„Шок. То ми је била прва реакција када сам видео на шта личи живот у баракама.

„Минус, људи у тами окупљени око ватре, отровни дим, недостатак ваздуха…" присећа се Мухеисен.

Првих неколико дана провео је покушавајући да савлада чињеницу да је то што види „стварност Европе у 21. веку".

„Изгледало је као да сам ушао у свет од пре неколико стотина година. Оставио сам савремену опрему и фотографисао камером из 1960-их."

Овај пут у теренским, углавном блатњавим и прашњавим ципелама месецима је документовао живот деце и одраслих у условима за које сам и сама повремено мислила да су као из постапокалиптичног филма Побеснели Макс.

Хиљаде људи су живеле неко време у баракама, покушавајући да нађу начин да дођу до земаља Европске уније, док их у мају 2017. године власти нису срушиле, а њихове привремене становнике пребациле у кампове или напросто оставиле на улици.

На том месту данас је елитно насеље Београд на води.

Много је фотографа прошло од 2014. године такозваном Балканском рутом и Мухеисен би био само један од њих.

Међутим, он се вратио. Овај пут са изложбом „Moments in time (Тренуци у времену)" којом представља живот избеглица широм света - од Сирије, Јордана, Украјине до Авганистана.

„Када сам добио позив да представим изложбу у Београду, одмах сам пристао. Померио сам догађај у Чикагу због овога", каже, уз осмех.

Док седимо у Европској кући и разговарамо, прилазе му људи да га поздраве и загрле.

Енергија огромног аплауза са предавања које је таман одржао о дугогодишњем раду са избеглицама, осети се и у нашем разговору.

„Трудим се да мојим радом донесем људима наду."

Од Јерусалима до Амстердама

Мухеисен је рођен у Јерусалиму, „најлепшем граду на свету", како каже, и заправо уопште није хтео да се бави ратовима.

Окружен њима од рођења, желео је да ради нешто сасвим супротно - уметничку фотографију.

„Желео сам да фотографишем дрвеће."

Међутим, док је студирао новинарство и политичке науке, ангажовала га је велика светска агенција и уместо да јури снове, ускоро је био у Ираку, па у Сирији, у Либији…

„И у ратној зони, кад год видим лепо дрво, станем и усликам га", додаје уз осмех.

Низале су се награде, повећавала су се очекивања, живот је био брз, „данас си у Њујорку, за неколико дана у Авганистану" и све, признаје, повремено јесте и није имало смисла.

Године 2013. Тајм магазин га је прогласио најбољим фотографом због серије о свакодневном животу у рату.

„Било је важно отићи у ратне зоне, поделио сам са светом шта се догађа на најмрачнијим местима.

„Рат има две стране и одлучио сам да желим да говорим о светлијој - о отпорности и нади."

Контраст живота и његовог посла у ратној зони био је толики да је проводио бесане ноћи размишљајући да ли је учинио довољно.

Године 2014. изгубио је најбољег пријатеља у Авганистану и то је у великој мери утицало на његов даљи животни пут.

Две године касније напустио је професију. У то време био је главни фотограф за Блиски исток, Пакистан и Авганистан једне од највећих светских агенција.

Од агенцијског фотографа, овековеченог десетинама наградама, одлучио је да постане визуелни приповедач.

Као човек иза камере који само бележи животе других, искорачио је у нову причу - у Амстердаму, где данас живи, основао је фондацију која помаже избеглицама широм света.

На питање зашто, одговора: „Мислим да је питање кривице коју сам носио сваки пут кад се вратим с терена.

„Тамо сам да документујем и информишем, а не да направим разлику, а ја сам у једном тренутку схватио да желим да урадим више."

Човек који фотографише балоне

Први пут сам приметила Мухеисенове фотографије на друштвеним мрежама јер су на њима били шарени балони.

Било да је реч о улицама Кабула, избегличким камповима Пакистана или Либана, балони би ми измамили осмех на лице.

„Имао сам репутацију фотографа који слика балоне.

„Балонима смо се играли и ми, и наши родитељи и наших родитеља родитељи. То је универзални језик који ћемо сви разумети - и деца и одрасли.

„Он нас чини једнакима."

Године 2014. британски листови Гардијан и Индепендент објавили су исту насловну страну - његов портрет шестогодишње авганистанске девојчице Лаибе.

Позитивне реакције натерале су га да размисли шта је с том фотографијом другачије и схватио је „да је многи родитељи повезују са њиховим дететом".

„Пуко набрајање бројки - 10.000 Авганистанаца, миллион Сиријаца - не доноси правду.

„Важно ми је да прикажем приче људи, њихове наде и страхове."

А за то треба припрема, јер на терену у страној земљи често не говорите језик и не разумете све околности.

За фотографа, који мора да добије поверење и да се уклопи у локалну заједницу, то је велики изазов.

Управо то се догодило са задатком који је добио од магазина Тајм - да уради серију портрета авганистанских мајки које су избегле у Пакистан. Био је збуњен.

„Оне припадају етничкој групи пашту, веома су религиозне и традиционалне, потпуно су покривене и не показују се пред странцима. Како ћу да урадим ову причу?"

Једини начин да сазна је био да оде и проба. Отишао је у камп и питао главног човека заједнице шта му треба да добије дозволе.

„Одговорио ми је: 'Иди и питај жене. Видели смо те овде годинама, никада ниси направио фоографију без дозволе.'

Покуцао је на врата и добио серију портрета.

Када фотографија значи дом

Најмање миллион и по људи прошло је кроз Србију на путу ка западу Европе у последњих десет година, званични су подаци Комесаријата Србије за избеглице и миграције.

Више од 400 се воде као нестали на територијиама земаља Западног Балкана, објавила је Међународна организација за миграције, иако невладине организације упозоравају да је тај број већи.

„Пре неколико година питао сам десетине породица шта би понели са собом ако би морали да оду из своје куће - и рекли су фотографију."

Серију је назвао „Успомене из дома" и до данас памти разговор са мушкарцем који је ишао преко Турске и Грчке ка ЕУ.

Та руту су милиони људи прешли у гуменим чамцима, многи нису успели да дођу до Грчке и на пут су кретали свесни да другу обалу можда неће угледати.

Од 2014. преко три хиљаде људи је изгубило животе, показују званични подаци УНХЦР-а.

„Понео је са собом фотографију са венчања, на којој је са супругом. Онда се уплашио да ће је вода упропастити и исекао ју је на ситне комадиће.

„У мали џеп је ставио делић са лицем његове супруге."

На питање шта је за њега дом, извадио је тај комадић фотографије, сећа се Мухеисен.

Деца као главни јунаци

Деца су чест мотив Мухеисенових фотографија јер су „највеће жртве рате, о којима најмање причамо", каже.

„У њиховим очима све се види."

Негде вас гледају са портрета или у заносу прескачу вијачу, играју се лоптом, а негде су уплашена. Питам га да ли је у контакту са његовим главним јунацима.

„Са многима. Сиријска девојчица Захра, коју сам срео кад је имала шест година у избегличком кампу у Јордану, постала је моја пријатељица, а пошто нема оца, ја сам на неки начин очева фигура у њеном животу.

„Данас је удата и договорили смо се да ћу је ускоро фотографисати са кћерком."

Његов свет заувек је обојен дечјим страховима, надама и жељама о којима слуша и данас.

„Ја немам биолошку децу.

„Али, на неки начин, имам много деце широм света."

Један од њих је и десетогодишњи дечак којег је срео у баракама у Београду. Путовао је без пратње.

После неколико месеци га је поново срео у избегличком кампу у Адашевцима, близу границе са Хрватском, а онда је добио захтев за пријатељство на Фејсбуку.

„Пронашао ме да ми каже да је успео и да је са породицом у Швајцарској", сећа се Мухеисен.

Професионални живот му пун је одлазака и осећаја беспомоћности, али када добије поруке попут ове - каже да све добије смисао.

„Није више ствар у јурњави и слави, него враћању дуга људима са руте, јер када помажеш и они несвесно помажу теби да се осећаш боље у овом свету", закључује Мухеисен.

Од Сирије, преко Србије до Европе - Халилова деценија на путу ка срећи

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk