'Провео сам детињство у бекству од ФБИ-ја'

„Чак и док сам био дете, држали су ми часове о револуцији.

„Учили су ме како да препознам прерушеног полицајца и ФБИ агента у маси, како да говорим шифрованим језиком преко телефона - за мене је све то била игра.“

Зајд Ајерс Дорн није имао обично детињство.

На зидовима његове дечје собе није било Дизнијевих јунака.

Уместо тога, са постера су га посматрали Че Гевара и Хо Ши Мин.

Годинама није могао да иде у вртић.

Породични излети нису организовани због пикника, већ због осматрања федералног затвора пред планирано ослобађање затвореника.

У време кад је Зајд рођен, његова мајка Бернадин Дорн била је једна од најтраженијих бегуница на списку ФБИ-ја.

Била је лидерка Ведер андерграунда, радикалне антиратне организације која је бацањем бомби на владине зграде, међу њима Капитол, Пентагон и Стејт департмент, скретала пажњу на неједнакост и расну неправду у Америци.

Његов отац, Бил Ајерс, такође је био суоснивач ове групе.

Породица је живела под лажним идентитетима, селила се често и остајала непрестано свесна претње хапшењем.

За Зајда, међутим, то је напросто био нормалан живот.

„Знао сам да нас јури ФБИ и никад ме нису лагали у вези са тим.

„Објаснили су ми то на начине за које су веровали да дете може да их разуме - поредили су нас са Робином Худом.

„Били смо одметници који краду од богатих и дају сиромашнима, такве ствари“, каже.

Његови родитељи потицали су из добро ситуиране белачке средње класе.

Његова мајка је била одликашица која је студирала право на Универзитету у Чикагу.

Међутим, пошто је Мартин Лутер Кинг Млађи посетио град и подржао штрајк активиста против ренти 1966. године, постала је активна учесница кампање и уверена у потребу за радикалнијим променама у Америци.

Атентат на Кинга, праћен смртоносним полицијским обрачуном са Фредом Хемптоном, лидером Црних пантера, гурнуо ју је даље ка милитантности.

„Мислим да је то гурнуло моју мајку и неколико других људи преко саме ивице“, каже Зајд.

„Сматрала је Хемптона не само пријатељем, већ и узором, а њена влада га је убила.“

Његовог оца прво је привукло противљење Вијетнамском рату и регрутацији.

„У оно време имали су слоган: 'Доведите рат кући'.

„Идеја је била да се насиље Вијетнамског рата пренесе на америчке улице - да се људи пробуде кад им укажу шта се ради у иностранству и код куће, кад су у питању црначке групе и лидери“, каже Зајд.

Бомбе у ташнама

Идеја да група студената из средње класе може успешно да баци бомбе на неке од најбоље чуваних владиних зграда у земљи, данас делује невероватно.

Ипак, они су успели да искористе предрасуде да сте млади, бели и образовани, тврди Зајд.

Жене које су се представљале као секретарице, успевале су да уђу у зграде како би сакупиле обавештајне податке и поставиле експлозиве на скрајнутим локацијама, често у женским тоалетима.

„Једна од предности је да су били факултетски образовани, речити и прилично имућни бели људи, који су могли да се крећу кроз те просторе моћи не скрећући превише пажње на себе“, објашњава Зајд.

Расна привилегија групе такође је обликовала њено савезништво са Црначком ослободилачком војском, групом која се одвојила од Црних пантера.

Бели активисти би користили приступ и релативну невидљивост да подрже црне активисте, па и као возачи за бекство после ослобађања из затвора и других илегалних акција.

Како је Зајд растао, реалности живота у илегали све су више утицале на његово детињство.

Без званичних докумената није могао да иде у школу, а већина његових пријатеља била су деца других активиста.

Већи део његовог детињства био је сличан другој америчкој деци, са излетима, породичном окупљањима и празничним камповањима.

А опет су чак и те активности имале изразито револуционарни предзнак.

„Свакако никад нисмо посетили Дизниленд или Капитол, нити било шта слично.

„Родитељи су ме водили да видим споменике револуционарне борбе, где су њихови хероји убијени - где је полиција убила Фреда Хемптона, где је Џон Браун обешен, место на ком је Нат Тарнер повео побуну против робовласништва.

„Дакле, била је то турнеја по Америци, али као месту против ког су се борили“, сећа се.

Тек је годинама касније схватио да је једно породично камповање служило потпуно другој сврси.

Место за шаторе налазило се мање од километар од федералног затвора, у ком је држан члан Црних пантера.

Његови родитељи су искористили то путовање да проуче затвор пред могући покушај ослобађања затвореника.

Зајд верује да су његови родитељи искрено желели да избегну наношење физичког бола другима.

Звали су унапред пред експлозије с упозорењима, а уређаји су били темпирани да се детонирају кад су зграде празне.

Једном кад покрет пригрли насиље, каже он, трагедију је тешко избећи.

„Њихови избори су повремено били ризични и чак контрапродуктивни, радили су ствари које су могле бити стравично, стравично трагичне.“

Пре његовог рођења, у несрећи током израде бомбе, погинули су тадашња девојка његовог оца и двоје других чланова групе.

Чак и као дете, он је био свестан ризика.

„Дефинитивно сам се бринуо због тога - имао сам пријатеље чији су родитељи страдали и оне чији су родитељи завршили у затвору на веома дуг период.“

Данас и сам отац, Зајд је провео године трудећи се да разуме изборе које су правили његови родитељи.

Он пореди њихов ментални склоп са људима који се добровољно пријављују у војску.

Каже да су веровали да учествују у рату против властите владе и да су били спремни да прихвате последице.

„Поносан сам на њих на много начина.

„У време кад је већина људи у Америци, већина белаца поготово, била спремна да дозволи да неправде само пролазе крај њих и ништа не ураде по том питању, моји родитељи су инсистирали на томе да ипак нешто предузму.“

Међутим, Зајд има проблема да замисли сценарио у ком он сам одлучује и одлази да ороби банку или ослободи некога из затвора док су му деца код куће.

„Али ја мислим да је то такође привилегија.

„Мислим да много људи на свету нема избора, већ морају да ризикује властите породице да би се борили против репресије, неправде.“

После рођења његовог млађег брата, Бернадин је коначно одлучила да се нагоди и преда властима, како би омогућила породици неки привид нормалног живота.

Испрва је успевала да избегне затвор због илегалних метода и грешака у ФБИ-јевој истрази, али кад је одбила да сведочи против колега из Ведер андерграунда, затворена је на скоро годину дана.

Зајдов отац је остао не само да се стара о њему и његовом млађем брату, већ и о детету другог затвореног активисте.

У то време, као петогодишњак, Зајд је био узнемирен и бесан, и преклињао ју је да дође кући.

Писала му је писма из затвора покушавајући да објасни, чита их и дан-данас.

„Говорила би ми да је мајчинство за њу најважнија ствар на свету, али једнако и револуција.

„Указивала би, на пример, на њене идоле као што је Мартин Лутер Кинг, Фред Хемптон, Малколм Екс, људе који су се борили, а сви су имали децу“, каже Зајд.

Данас су његови родитељи у осамдесетим.

Зајд их описује као „невероватне деку и баку“, али се смеје на сугестију да су им године смекшале политичке ставове.

Пошто је напустила живот у илегали, његова мајка је постала професорка права и провела четири деценије водећи правну клинику, помажући људима за које је веровала да их је изневерио систем.

Његов отац је постао професор и посветио се реформи јавног образовања.

Њихови методи се јесу променили.

Али њихова уверења нису.

„Увредили би се кад бисте их назвали умеренима или либералима“, каже Зајд.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу, Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk