Biljana Jurukovski i njen put od menadžerke do fotografkinje izolovanih afričkih plemena

Ručno rađeni kimono sa pregršt izvezenih šara na belom pamučnom platnu nije nešto što očekujete na Ohridu.

Umesto dućana, u ovom živopisnom severnomakedonskom gradu na istoimenom jezeru, unutra zatičem neobičnu galeriju.

Sa svakog zida osvetljenog i prostranog objekta posmatraju me lica pripadnika različitih afričkih plemena.

Na drvenim stolovima poređane su ogrlice, narukvice i raznoliko prstenje.

Na trenutak sam se izmestila u najdalje kutke afričkog kontinenta.

„Ko je autor?", izustila sam s vrata.

„Ja", izgovorila je nonšalantno žena plavih očiju.

„Biljana, drago mi je", dodala je, pružajući mi ruku.

Biljana Jurukovski, menadžerka rodom iz Severne Makedonije, decenijama živi u Sidneju, u Australiji, odakle se otisnula u avanturu života – fotoaparatom beleži izolovana afrička plemena i narode širom sveta.

„Htela sam da ih svet upozna", kaže za BBC na srpskom.

Zastajemo pored velikog ekrana na kojem se smenjuju njeni snimci i fotografije.

„Podsvesno su u meni probudili umetnicu.

„Prelepo životno putovanje koje i dalje traje", dodaje.

Knjiga koja je promenila sve

Biljana je skoro četvrt veka radila kao menadžerka u staračkim domovima u Sidneju.

Istražujući život plemena u Vijetnamu, naišla je na knjigu „Pre nego što nestanu" engleskog fotografa Džimija Nelsona, autora portreta starosedelačkih i autohtonih naroda.

Listajući knjigu, pažnju joj je privukla fotografija starijeg muškarca sa životinjskim rogom na glavi.

„'Da li ovo zaista postoji?' pomislila sam", priča mi.

Na fotografiji je bio pripadnik plemena Mursi u afričkoj državi Etiopiji.

Biljana je tog trenutka odlučila da objektivom dokumentuje život naroda, mnogih na ivici opstanka.

„Poželela sam da ostavim nešto sledećim generacijama i upoznam ih baš sa starosedelačkim narodima - da se zna da postoje", kaže mi.

Prva adresa na tom putu bila je upravo Etiopija.

Posle istraživanja svih mogućnosti odlaska u ovu često zaboravljenu afričku zemlju, upoznala je antropologa iz Španije i otisnula se u avanturu sa još trojicom fotografa i obezbeđenjem.

„Doživela sam kulturološki šok - bilo je nestvarno.

„Strah, radoznalost, uzbuđenje - kombinacija emocija", priseća se putovanja 2014. godine.

Po povratku u Australiju, obrela se na životnoj raskrsnici.

„Pitate se da li želite da se bavite tom vrstom fotografije i posećujete te predele.

„Mnoga plemena su u ratu i naoružana su - ume da bude rizično i nebezbedno", govori.

Presudila je, kaže, „ogromna strast".

„S godinama je samo porasla i to je ono što me i dalje podstiče da zalazim u nepoznate i daleke delove.

„A zapravo ja sa njima učim i razvijam se. Podsećam se šta su prave vrednosti u životu", dodaje.

'Afriku treba doživeti i preživeti'

Pre svake ekspedicije, neophodne su nedelje priprema - lekarski pregledi i vakcine protiv mnogih oboljenja koja i dalje haraju u tim delovima sveta.

Nosi se uglavnom hrana u konzervi, ali minimalno, jer se zbog neprohodnih puteva često pešači, a kamera je važnija, pa ranac ne sme da se opteretiti, priča mi.

Dolazak je tek početak.

Bez saglasnosti starešine plemena ne može se ući u njihovo selo.

Ako dozvoli, sledi navikavanje.

„Vrlo je važno da vas pleme prihvati", kaže Biljana.

Prva dva dana ne uzima fotoaparat u ruke, već se upoznaje i gradi poverenje sa pripadnicima plemena.

„To je najvažnija stvar koja se potom vidi i na samoj fotografiji", ukazuje.

Kako se sporazumevaju?

„Univerzalnim jezikom - govorom tela.

„Osete oni kada im ukažete poštovanje - ako sede na zemlji i vi sa njima, jedete kao i oni", kaže mi.

Zato na svako putovanje nosi i polaroid aparat i automatski izrađene fotografije daje domaćinima.

Prevodioci su tu za dodatne informacije o ritualima i običajima plemena.

„U Africi sve ima neku simboliku i treba je doživeti i preživeti", govori Biljana.

Pleme Surma (ili Suri) na jugozapadu Etiopiji je ostavilo je na nju najjači utisak.

„Potpuno su izolovani, ali ono što me najviše opčinilo jeste njihova povezanost sa prirodom - neverovatna veza.

„Zbog savremenog načina života često zaboravljamo da cenimo te male, a važne stvari", kaže.

Sela ove zajednice broje između 40 i 2.500 ljudi.

Odluke u selu donosi skupština muškaraca, a žene mogu da kažu šta misle pre početka rasprave.

One vode domaćinstva, imaju sopstvena polja i raspolažu kućnim budžetom kako žele.

Životinje, posebno krave, imaju važnu ulogu u životu ove zajednice i donose status.

Sličan odnos prema ovim životinjama uočila je i kod plemena Mundari u Južnom Sudanu, na istoku Afrike.

„Dodatno me je oduševila njihova briga prema životinjama, posebno kravama od kojih žive. Mažu ih pepelom da bi ih zaštitili od insekata.

„Neverovatna briga i veza", priča ushićeno Biljana, dok joj plave oči sijaju takvim sjajem da i ja na trenutak boravim u Africi sa njom.

Mundari se bave stočarstvom, a njihove krave i bikovi sa ogromnim rogovima se smatraju „kraljevima goveda“.

Avantura Kongo

Biljana je bila među retkim ženama koje su posetile nekadašnje kraljevstvo plemena Kuba (Bakuba), Demokratsku Republiku Kongo u centralnoj Africi.

„Bilo je to jako kraljevstvo između 17. i 19. veka, a onda stižu kolonizatori.

„Sada su ostale ceremonije, rituali, maske, ali je tom predelu jako teško pristupiti", kaže.

Na prve prepreke su naišli već po sletanju - jedva su pronašli džipove neophodne za put, a kada su ih najzad iznajme, često su se kvarili.

„Sve te probleme nadomestio je nestvarni svet ove zajednice koji uprkos svemu opstaje.

„Za razliku od drugih plemena, Bakuba nije toliko stroga prema savremenoj civilizaciji, ali ne odustaje od sopstvenih rituala", priča ona.

Najveći otpor prema modernim stvarima pružaju plemena u Etiopiji i na severu Kenije, veruje Biljana.

„Plemena u Etiopiji su neukrotiva i izbegavaju globalizaciju", ukazuje.

Iako je većinu fotografija posvetila starosedelačkim plemenima u Africi, veliki utisak na Biljanu je ostavila i poseta azijskoj državi Mongoliji.

Do 2021. Biljana je uspevala da pravi ravnotežu između redovnog posla u Australiji i dokumentovanja tradicija udaljenih naroda i plemena.

A onda je shvatila da je posao menadžerke više ne ispunjava.

„Ako nema ljubavi, strasti i istrajnost, onda nema svrhe ostajati u tom poslu.

„Ja sam samouka fotografkinja i učila sam iz sopstvenih grešaka, korak po korak, ali da nema te ljubavi i strasti, ničeg ne bi bilo", kaže Biljana.

Njeni portreti starosedelačkih naroda izlagani su u galerijama u Njujorku, Parizu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

A jedna je završila i u svemiru.

BritanskiJournal of Photography je 2020. objavio konkurs za portret čovečanstva.

Poslala je fotografiju nazvanu U ime plemena, na kojoj su dvojica mladIća sa belim tačkama po licu.

Bila je među 200 fotografija poslatih u svemir u vidu binarnih kodova.

„Želeli smo da pošaljemo poruku mira i ujedinjenja", kaže ona.

Kada nije na putovanjima, ova majka dvoje odrasle dece, boravi u rodnoj Severnoj Makedoniji.

Suprug joj je najveća podrška, ali na ekspedicije putuje sama.

Planira novu.

„Koji kutak sveta ovog puta posećujete?", pitam.

„Vraćam se mojoj voljenoj Etiopiji", odgovara Biljana radosno.

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk