Америчка војска напушта Ирак после 20 година: Која је њена заоставштина и шта следи

Сједињење Америчке Државе (САД) ће до 30. септембра повући све преостале војне снага из Ирака, чиме ће бити окончан размештај које је обликовао земљу више од две деценије.

Овај корак обележава крај војног присуства започетог инвазијом 2003. године у којој је са власти свргнут председник Ирака Садам Хусеин, а наставило се током година побуне и насиља верских секти.

Америчке снаге су се претходно повукле 2011. године, али су се вратиле 2014. да помогну да се порази група Исламска држава (ИСИС).

Ово најновије повлачење стиже у тренутку кад су текуће напетости са Ираном поново ставиле америчке војнике у Ираку на линију ватре.

Ипак, стручњаци кажу да је мало вероватно да ће амерички утицај нестати заједно са повлачењем војске.

Шта се сада дешава и зашто?

Званично, повлачење прати споразум Вашингтона и Багдада 2024. године за окончање Операције Урођена одлучност, мисије коалиције против Исламске државе предвођене Америком.

На врхунцу ирачког рата 2007. године, у земљу је послато више од 170.000 америчких војника.

У децембру 2023. године, пре него што је постигнут споразум о повлачењу, тај број је пао на око 2.400, према америчкој Централној команди.

Од тада, америчке снаге су смањиле присуство, оставивши само мали контингент у региону Курдистана, према медијским извештајима.

„Ово повлачење договорено је између претходне ирачке владе под условом да је мисија победе над ИСИС-ом постигла циљ у Ираку“, каже Сафван Ал-Амин, нерезидентни виши стручни сарадник Ирачке иницијативе при Атлантском савету у Вашингтону.

Овај потез одражава и дугогодишње политичке притиске у Ираку.

Даглас Силиман, који је служио као амерички амбасадор у Ираку између 2016. и 2019. године, каже да су се узастопне владе суочиле са захтевима за окончање америчког војног присуства, које многи доживљавају као кршење ирачког суверенитета.

„Неколико ирачких влада, под притиском проиранских фракција и делова углавном шиитске заједнице, вршили су притисак како би осигурали да те снаге напусте земљу“, рекао је за ББЦ Силиман, данас председник Института Арапских заливских земаља у Вашингтону.

Америчке снаге су напустиле Ирак 2011. године под председником Бараком Обамом, али су се вратиле три године касније на захтев Багдада након што је Исламска држава заузела велике делове земље.

Од тада, њихова улога се развила из борбених операција у обуку, саветовање и дељење обавештајних података.

Ипак, аналитичари тврде да је одлука о повлачењу овог месеца мотивисана подједнако забринутошћу због безбедности, као и званичним крајем мисије против Исламске државе.

„Овде се ради о ризику, не о ИСИС-у; то оправдање је истекло пре много година“, каже Х.А. Хељер, виши придружени сарадник при британској стручној групи Краљевски институт уједињених служби.

Хељер указује на скорашње нападе на америчке базе у северном Ираку усред регионалних напетости повезаних са Ираном, рекавши да Вашингтон сматра да су преостали војници постали рањиве мете.

Ал-Амин је сагласан.

Он каже да су амерички и ирачки званичници претходно расправљали о задржавају малог америчког контингента, чак и по окончању мисије коалиције.

„Имајући у виду мали број трупа и њихову ограничену способност да пројектују силу, ирански рат је разоткрио њихово присуство више као рањивост него као предност“, каже он.

Шта Сједињене Државе остављају у Ираку?

Више од две деценије после инвазије, процене наслеђа америчке војске у Ираку остају оштро подељене.

Ал-Амин га описује као „помешане утиске“.

„Америчка инвазија није остварила задате циљеве, нити је промена режима остварила тежње Ирачана за стабилном и просперитетном земљом“, каже он.

Тврди да је она дестабилизовала регион и омогућила Ирану да прошири утицај.

Силиман је сагласан да је транзиција била турбулентна, али каже да су му многи Ирачани говорили током година да цене политичку промену која је уследила после свргавања Садама Хусеина.

Идеја да „заступничка демократија мора да влада Ираком“ је узела маха, чак и ако ће „за укорењивање традиције демократије у народ који је никад није имао бити потребно време“, тврди он.

Јереван Сајид, директор Глобалне курдске иницијативе за мир при Америчком универзитету у Вашингтону је сагласан.

„Свргавање бившег режима је истински велика ствар“, каже он, тврдећи да критичари заборављају бруталност коју је то окончало.

Упркос корупцији која се наставила, он верује да Ирак сада има више политичке слободе и плурализма него пре 2003. године, указујући посебно на ирачки Курдистан.

Хељер не прихвата представљање тог наслеђа у светлу било какве демократије.

„Људи морају да престану да постављају питање 'да ли је Америка изградила демократију?'

„Није, и ту нема дилеме“, каже он.

Много важније наслеђе, према његовом мишљењу, јесте регионално.

„Свргавање Садама је на крају довело до тога да се иранске мреже угнезде у самој држави, апсорбујући противтежу коју је Вашингтон уклонио“, каже.

Међутим, сва четири стручњака су сагласна да Ирак остаје далеко од стабилне демократије коју су амерички политичари замислили 2003. године.

Корупција је широко распрострањена, а оружане групе и даље држе моћ поред формалне државе, кажу они, нарочито тврдокорне групе у оквиру ирачких Народних мобилизационих снага (ПМФ), мреже углавном шиитске милиције коју Багдад покушава да подведе у потпуности под државну контролу.

Погледајте видео: Ирачки новинар који је гађао Буша ципелом каже да никада није зажалио због тога

Шта би могло да уследи?

Ал-Амин не доживљава повлачење као крај америчког утицаја у Ираку.

„САД још увек имају много утицаја због ирачке зависности од продаје нафте у америчким доларима.

„Ирак се такође и даље ослања на Америку за продају оружје и потребна му је америчка дипломатска подршка да би се снашао у изазовима са којима се Ирак суочава са регионалним суседима.“

Део тог утицаја провлачи се кроз вашингтонски дипломатски отисак у земљи, каже Сајид.

„Имате највећу америчку амбасаду на свету у Багдаду. Имате највећи амерички конзулат на свету у Ербилу“, каже он.

Обе те грађевине ће морати да имају сталну заштиту, напомиње.

Силиман очекује да ће се „веома дубоки војни однос“ одржати, а у то спада и наставак обуке и планирања подршке за ирачку војску, Контратерористичку службу и Пешмерге, оружане снаге ирачког полуаутономног Курдистана.

Највећу неизвесност, међутим, представљају ирачке милиције које подржава Иран.

Ирачки премијер Али ал-Заиди испрва је желео да их стави у потпуности под државну власт до истог рока од 30. септембра, али милиције наводно траже продужетак за то до краја 2027. године.

Стручњаци се не слажу око тога колико је уопште реалистичан тај временски рок.

„То се неће догодити“, каже Сајид, указујући на дубоку укорењеност милиција у ирачки политички и финансијски систем, њихове присуство у парламенту и њихове везе са Техераном.

Али Силиман види могућу добру страну свега.

Без америчких трупа као заједничког непријатеља, милиције би могле да изгубе кључно политичко оружје, дајући Багдаду више простора за вршење притиска на тврдокорне струје.

Он, међутим, упозорава, на много озбиљнији ризик.

„Разговарао сам са великим бројем ирачких премијера, још од времена пре него што сам био амбасадор, који су забринути да би то могло да доведе до грађанских сукоба или потенцијално чак грађанског рата унутар Ирака“, каже он.

И Сајид се плаши повратка Исламске државе, јер све подсећа на услове после повлачења из 2011. године.

Он се сећа да кад су америчке трупе отишле, шиитска влада у Багдаду је покушала да ухапси и протера сунитске лидере из политичког процеса, што је било гушење које је навело многе суните на екстремизам и помогло успон Исламске државе.

Сада када су сунитске заједнице поново нервозне у вези са тим како ће се опходити према њима, Сајид упозорава да је ризик од екстремизма значајан.

Силиман је оптимистичнији, тврдећи да су ирачке снаге безбедности много снажније него што су биле пре једне деценије и у бољем су положају да зауздају такву претњу.

Регионално гледано, стручњаци кажу да повлачење поставља нова питања о равнотежи моћи између Америке и Ирана у Ираку.

Ал-Амин очекује да Иран „зацементира властити утицај ако може“ и упозорава да се најновије повлачење не доживљава као нужно трајно.

„Америчке снаге су већ напуштале Ирак 2011. године, али су се неколико година касније вратиле“, каже он.

„Ово је крај једног поглавља приче, али не и последње поглавље.“

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk