Шта је нама наш Кенгур

Признајем, чим сам упао у мекано биоскопско седиште и на великом белом платну видео назив филма, осетио сам се помало необично, регистровао чак и дозу страха.

А нисам дошао на неки хорор, него на Кенгур се враћа кући.

Јер читава моја генерација Кад порастем бићу Кенгур (2004) зна напамет од прве до последње сцене и вероватно је најважнији филм нашег одрастања.

Наш је Кенгур, вала, колико и свих глумаца, редитеља, сценариста, продуцената, статиста, тонаца, расвете и осталих који су на њему радили, јер смо га за ових 20 и кусур година гледали у хиљадама сати и ко зна колико дана и месеци.

Одатле је вероватно и никао тај страх, заливен питањем „шта ће они сад то да раде нашем Кенгуру“, иако то можда и нема баш много смисла.

Али ми је пало на памет и шта је то нама Кенгур да се бринемо за њега.

„Кенгур је симбол неког типа који је успео“, каже Радивоје Раша Андрић, редитељ Кад порастем бићу Кенгур, за ББЦ на српском.

„Битно је да постоји нека нада, да није немогуће и да можеш да успеш - макар и у некој другој лиги, али ниси у кладионици, испред биоскопа, на крову, зидићу или степеништу зграде.“

Мирослав Момчиловић, сценариста Кенгура из 2004, а и сценариста и редитељ новог филма - за који истиче да није наставак, већ нека врста спинофа - додаје за ББЦ да је Кенгур „апсолутно слика времена у којем живи“, као и „карактера које је сретао и тада и сада“.

„Ово је спортско-романтична трагедија“, каже Момчиловић за нови филм.

„Такав сам осећај имао и када сам радио онај из 2004, а за овај је још више... Живимо у много озбиљнијим временима“.

Много је то тема за обрадити.

О старом Кенгуру

Не сећам се када сам први пут гледао Кенгура.

У глави ми је сцена из школског, како један од старијих момака помиње да је гледао много добар филм и препричавао неке сцене.

Ако се то уопште догодило, или је мој мозак старењем преспојио тренутак, место и време, али јесте нам он некада причао о неком филму.

Те 2004. имао сам 13 година и већину времена проводио на том терену, играјући баскет или фудбал, али и локалним клупицама, степеницама и зидићима Земуна.

До кровова оближњих зграда смо стигли нешто касније, када смо увелико Кенгура знали напамет и то пре свега захваљујући ДВД издању које су сви имали.

Нико га од нас није гледао у биоскопу.

Али док смо одрастали и свет се око нас значајно мењао, а ДВД-јеви и ЦД-ови се на прашњавим таванима придружили ВХС касетама нашег детињства, Кенгур је увек био ту, као и његове бројне реплике, брзопотезно коришћене у најразличитијим ситуацијама.

Кад год вода са клима уређаја капне где не треба, или се купују свеће, или неко помене бејлис, Данску, Скандинавију и Бенелукс, код већине слободних удараца који угрожавају „горњи десни“, а нарочито кад се појаве славни аргентински фудбалер Габријел Батистута и његова лепа, дуга коса.

Или неки Небојша, пардон, Шоне.

„Филм је погодио дух времена, чак и многим нијансама“, сматра 59-годишњи Андрић.

„И када се то деси онда га људи доживе као да је њихов, јер то је њихово време, одрастање, тинејџерско или посттинејџерско доба.“

Највећу заслугу, како каже, има писац, јер је „сценарио основа свега“, а он је као редитељ „само то успео да спроведе на прави начин“.

Због тога је и Кенгура, али и подједнако вољене Муње из 2001. у више наврата називао „генерацијским филмовима“.

„Очигледно сам производ тог времена о ком сам снимао - сада не бих умео да снимим такав филм, јер ни приближно не знам дух овог времена."

За оне који нису гледали, Кенгур прати три различите приче које се преплићу током једног дана на београдској општини Вождовац.

На крову солитера, где Авакс (Лазар Стругар) и Хибрид (Миодраг Фишековић) не раде ништа, затим у кладионици, где се прати меч Иствича са Манчестер јунајтедом, а на ком Шоми (Борис Миливојевић) и Дује (Никола Вујовић) покушавају да зараде, а то све док Браца (Сергеј Трифуновић) без новца иде на дејт са лепом Ирис (Марија Каран).

Уз читав низ култних и потпуно ишчашених, а опет некако стварних, епизодних ликова који се мотају ту около.

Јер су то све ти неки мали људи из наших живота.

„Постоји нека истина до које смо ми дошли у тумачењу тог текста, Раша Андрић као редитељ и Марко Глушац као монтажер, можда најбитнији чинилац овог филма“, каже Никола Вујовић, који игра Дујета, за ББЦ на српском.

„Сећам се да смо имали озбиљне припреме, готово 35 дана, као за позоришну представу, и мислим да је то био пресудан фактор који је учинио тај филм култним.

„Има неколико метанивоа колико ја тај филм обожавам и колико ми је добра донео“, додаје Вујовић.

Али о чему је заправо Кенгур, питам Андрића? О лузерима?

„Да, и о људима који чекају да се нешто догоди, уместо да сами произведу догађаје, иако на крају и они праве неки корак ка томе, јер из себе пуштају то што им се скупило“, одговара редитељ и Лета кад сам научила да летим(2022) и Муња опет (2023).

„Тај филм је вапај 'дајте нам нешто за шта можемо да се ухватимо, да нам животи не буду баш овакви', иако ја те животе нисам приказао као животе очајника, што они у суштини јесу.“

На тренутак је застао и наставио.

„И тај филм и Муње сам добро урадио јер сам ја у ствари лузер.“

Осмехнуо сам се на то.

„Па, мајке ми, да нисам снимио те филмове и пре тога Три палме за две битанге и рибицу (1998), и ја бих био један од тих који могу цео дан да блеје, лупетају, смеју се, пију пиво и као све супер.

„Вероватно су зато ти филмови успешни, јер ја знам те ликове.“

Није га, каже, гледао још од пројекције за новинаре уочи премијере те 2004. године, са које је изашао због проблема са звуком пред крај филма.

Новца за поправку није било, па је филм са све том грешком отишао у биоскопе.

Сређена је тек за ДВД издање.

О новом Кенгуру

До почетка филма све време сам покушавао да потпуно испразним мозак и гледам га као да Кад порастем бићу Кенгур никада нисам видео.

Али већ у првим кадровима постаје јасно да нови Кенгур нема много везе са старим.

Прво, другачије је снимљен, попут документарца.

Камера енглеске телевизије све време прати Кенгура, овог пута у улози Андрије Кузмановића, који се после дугог боравка у Енглеској враћа у Србију.

Осим тога, Кенгур се враћа кући нема класичну радњу, нити заплет - свих 98 минута посматрамо све што главни лик затиче по повратку у земљу.

И то лудовање, уз доста кокаина, са пријатељима из детињства, младости и краја, о чијим животима пензионисани голман сада зна више или мање.

Оно што јесте помало кенгуровски је тај низ епизодних улога на које Кенгур налеће, а који потом дају интервју у камеру.

И они причају шта је њима њихов Кенгур.

Андрија Кузмановић је у том лудилу заиста добар, као и Оливер Цонић у улози Кенгуровог аутистичног пријатеља Тумета.

Ту су, између осталих, и Јелисавета Орашанин, Весна Чипчић, Наташа Нинковић, Владимир Ковачевић и Ивана Дудић.

„Иза овог филма ће остати многе шаљиве ствари које смо урадили, али и нека горчина“, рекао је Андрија Кузмановић после новинарске пројекције, неколико дана уочи премијере, када га је и он први пут погледао.

„Схватио сам га као критику друштва у којем живимо и времена у којем смо“.

Лик је, како каже, конципирао као комбинацију Пола Гаскоња, бившег енглеског репрезентативца, познатог по великом таленту и великим скандалима, као и Саше Ђанија Ћурчића, некадашњег фудбалера Партизана, такође познатог по бурном животу.

„Јасно је да ово није наставак - потпуно је другачија прича, други амбијент, са истим главним јунаком“, биле су прве Момчиловићеве речи на тој конференцији.

И тада је, као и неколико дана касније кад смо се чули телефоном, поновио реченицу која би истргнута из контекста могла да изазове много буре: „Ово је прави Кенгур“.

„Тај филм од пре 20 година се током снимања звао Нови Београд“, прича 57-годишњи Момчиловић, иначе поносни Новобеограђанин, за ББЦ на српском.

„Стицајем околности, које се мени нису свиделе, али су биле неминовне, филм је добио назив Кад порастем бићу Кенгур.“

Шта се ту заправо догодило?

Продуцент Милко Јосифов је, према речима више учесника, па и Раше Андрића за ББЦ, уместо на Новом Београду, где се прича дешавала, бесплатне локације снимања - и то у тренутку великих новчаних проблема - пронашао на Вождовцу.

И филм се преселио преко Саве.

А назив је на самом крају, након монтаже, дао Зоран Цвијановић, глумац и један од продуцената филма, инспирисан новинским насловом Кад порастем бићу Дивац.

„Али то није прави назив за тај филм, главни јунак није Кенгур“, каже ми Момчиловић, аутор и Седам и по (2006), Смрт човека на Балкану (2012) и Викенд са ћалетом (2020).

„Ово је прави Кенгур, не зато што мислим да је онај лош, не дај боже, већ зато што је овде главни јунак голман који се зове Кенгур и који је слика и прилика времена у ком живимо и метафора половине Србије.“

На конференцији за медије је ту цитирао и речи славног ирског писца Џејмса Џојса да је „Ирска као крмача која једе своју најбољу децу“.

„Мислим да смо ми превазишли Ирску, а наше као уметника је да то забележимо и поделимо са публиком“, истиче Момчиловић.

Прву верзију сценарија за први филм је, како каже, писао још 1999. на писаћој машини, зато што због НАТО бомбардовања није било струје.

И поново истиче да га је назвао Нови Београд.

„Овде су прва слова била Кенгур се враћа кући, тако да ово сматрам аутентичним Кенгуром, иако веома поштујем и волим филм који су радили Раша и Цвијановић.

„Милко Јосифов је први сазнао да ћу писати нови филм, желео сам његов амин.“

Међутим, питање је да ли ће добити и амин љубитеља Кенгура.

Неколико људи ми је рекло да филм уопште не планирају да гледају јер, кажу, признају само онај из 2004. и за нови неће ни да чују.

Многи су га одмах осудили, иако га нису гледали, рекао нам је Андрија Кузмановић.

„Не јуримо Кад порастем бићу Кенгур, који је веома битан у мом животу - сећам се кад смо га купили нас тројица другара, излизали смо га малтене, и даље је реликвија мог одрастања - али овај филм нема везе са тим и то људи морају да схвате.

„Разумем да су људи уплашени, али нема разлога за то - овај филм нема први део, иако има исто име, али Мићина велика жеља је била да има нешто своје што се тако зове."

На тренутак је застао, замислио се, па наставио.

„Осећам се као да се правдам за нешто што нисам уопште урадио.“

О будућим Кенгурима

Кенгур се враћа кући је 23. септембра имао премијеру у Сава центру.

Момчиловић и екипа филма су се осмехивали фоторепортерима и поздравили публику.

„Волео бих да привуче млађу генерацију, да публиком доминирају средњошколци и студенти - забаван је и за свакога, а има и неких порука, па ко схвати схватиће", каже за ББЦ.

На тренутак се и ту поново враћа у прошлост.

„Сећам се текста у новинама када је изашао Кад порастем бићу Кенгур, писало је да сам добар сценариста, али да сам пропагирао марихуану.

„Можете замислити колико се Србија променила од те 2004. године, сада су неке друге ствари популарне, а не марихуана. То је суштинска разлика те две Србије.“

Ипак, нада се да ће „ускоро, за око месец дана, бити боље“, алудирајући на ванредне парламентарне изборе 25. октобра.

У сличном тону прича и Раша Андрић, који када прича о Кенгуру као симболу некога из краја који је успео, помиње и пораст „озбиљне зависти“ међу људима.

Уместо да се радују, они га вуку назад, наглашава.

„То мора да се лечи. Ово друштво мора да се лечи и филмови помажу у томе“, каже, истичући посебно За данас толико Марка Ђорђевића као „тотално лековит и божанствен“.

„Потребни су нам такви људи, филмови и дечији програм, пре свега на јавном сервису.“

А Кенгур из 2004. за то време и даље живи неки свој живот - деценије су прошле, али људи га и даље и воле и гледају.

Понекад налетим на њега на телевизији и никада се није десило да променим канал.

„Стварно се трудим да будем скроман човек, тако су ме васпитали, али наравно да је човеку драго кад уради нешто што потраје - о њему ми причају и нека деца којима деда могу да будем", каже Андрић.

Ипак, и даље није гледао.

„Звали су ме пре неколико месеци да будем судија у паб квизу о Кенгуру и Муњама и рекао сам да могу да им помогнем, али да се не сећам скоро ничег из тих филмова.

„Дуле Ивановић, директор фотографије са којим често радим, понекад ми нешто добаци на снимању и ја умрем од смеха, он ме погледа и као - 'знаш одакле је то'.“

„'Одакле', питам?"

„'Па из Кенгура'.“

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk