Одлазак Милана Панића: Човек који је говорио о миру када су на Балкану многи заговарали рат

Милан Панић, амерички бизнисмен српског порекла и бивши премијер Савезне Републике Југославије, преминуо је у 97. години у Калифорнији, објавила је његова породица.

Панић је остао упамћен као необична појава на политичкој сцени Србије на којој се појавио 1992, у јеку распада социјалистичке Југославије и позивао на мир на Балкану, док су се неки лидери залагали за решење проблема оружјем.

У лето 1992. прихватио је понуду Добрице Ћосића, тадашњег председника новонастале СР Југославије, да буде савезни премијер.

„Проблем пред овим сазивом је више мира или више рата", упозорио је тада са говорнице Генералне скупштине Уједињених нација Панић, први премијер Савезне Републике Југославије (СРЈ), на енглеском са јаким америчким акцентом.

Иако новајлија у политици, Панић је пред светским званичницима говорио мирно и сталожено, уз тек повремено гледање у папире.

Одлучио је да се, уз подршку опозиционе коалиције Депос, супротстави Слободану Милошевићу, тадашњем лидеру Србије, на председничким изборима у децембру 1992, али је освојио 34 одсто гласова и изгубио.

„Али треба имати у виду да је он без готово икакве кампање, која је трајала само три недеље, сакупио више од милион гласова", каже Иван Протић, уредник агенције Бета, који је почетком 1990-их често пратио Панићеве скупове и активности.

„То је највећи резултат све до Војислава Коштунице и 5. октобра", када је оборен Милошевићев режим, додаје Протић за ББЦ.

Како је Панић ушао у политику

Амерички бизнисмен се малтене ниоткуда појавио у српској политици.

Све је почело распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).

Од СФРЈ се прво отцепила Словенија, а за њом Хрватска, где 1991. почиње рат. Сукоб се потом шири и на мултинационалну Босну и Херцеговину, која је такође прогласила независност.

У априлу 1992. Србија и Црна Гора проглашавају Савезну Републику Југославију, нову државу која је убрзо због рата била под жестоким санкцијама Уједињених нација.

А као кандидат за првог премијера нове државе појавио се до тада непознати Милан Панић, оснивач и власник мултимилионске ИЦН фармацеутске компаније.

Његово име, како се наводи у књизи Адама Лебора Милошевић: Биографија први је предложио Душан Митевић, некадашњи директор јавног сервиса и Милошевићев саветник.

Лебор наводи да је Митевић упознао Милошевића и Панића.

„Била је то љубав на први поглед - Панић је отворен човек, доброг срца, а Милошевић банкар који разуме посао и причао је Панићу како је важна приватизација", пише Лебор.

Британски новинар Тим Џуда у књизи Косово: Рат и освета пише да је први премијер СРЈ „заиста веровао да посао, новац и економија могу да реше проблеме на Балкану."

„Није био заинтересован за етничке сукобе и искрено је желео мир", пише Џуда.

Ко је Милан Панић

Рођен 20. децембра 1929. у Београду, у тадашњој Краљевини Југославији.

Отац му је рано умро, те је одрастао са мајком, а током Другог светског рата био је припадник Народноослободилачког покрета Јосипа Броза Тита.

Касније је студирао медицину и биохемију, а бавио се и бициклизмом.

Заправо је бициклом и стигао до Америке, на неки начин - током међународне трке у Холандији 1955. године, пребегао је са супругом у Аустрију, па у Немачку.

У Америку стиже, како тврди, са 25 долара у џепу и убрзо покреће компанију ИЦН, која постаје светски фармацеутски гигант.

Панић себе у већини интервјуа назива „малим српским емигрантом у Америци", иако се на интернету могу пронаћи његове фотографије са неким од најмоћнијих људи 20. века.

И са већином америчких председника тог доба, од Роналда Регана до Џорџа Буша и Била Клинтона.

Медији су за то време о њему, због финансијских успеха, често писали као о човеку који је „остварио амерички сан".

„Када помислим на њега прво ми на памет падне тај његов доста лош српско-хрватски, хрватско-српски или српски, како год да га зовете, као и размишљање да се многе ствари могу лако решити", рекао је 2022. београдски новинар Иван Протић.

„Дошао је са том идејом и вероватно је желео добро, али није добро познавао структуру власти овде, кроз какву шуму све треба да се провлачи и с киме све треба да се ломи."

Сукоб са Милошевићем

Панић је већ у инаугурационом говору причао о признању Хрватске и БиХ, као и повлачењу југословенске војске, што је касније понављао и медијима.

Михаља Кертеса, некадашњег директор Савезне Управе царина СРЈ, али и Милошевићевог човека од поверења, убрзо је отпустио са места заменика министра полиције.

„За Милошевића је епизода са Панићем била права катастрофа и морао је што пре да га се отараси", наводи Џуда.

Један од највећих сукоба између њих двојице догодио се током мировне конференције у Лондону, у августу 1992. године.

Када су стигли у Лондон, пишу Лора Силбер и Алан Литл у књизи Смрт Југославије, Милошевић је „више био заинтересован да решава политичке спорове са новопостављеним премијером, него за конференцију".

„Свађали су се и јавно и иза сцене, а Милошевић му је чак претио да ће га ударити", наводе.

„У једном тренутку је Милошевић тражио реч, Панић је нешто нажврљао на парчету папира и показао то председнику Србије.

„Писало је ућути (схут уп) на енглеском, а потом је пред свима рекао да Милошевић није овлашћен да говори."

Лебор о том тренутку пише као о „Панићевој објави рата Милошевићу".

Следећег дана је пред српском делегацијом био један од предлога мировног решења за ситуацију у Босни и Херцеговини, када су делегација повукла да размотри тај документ.

„Дошло је до велике свађе", пишу Силбер и Литл.

„Милошевић је инсистирао да оду. Панић је желео да остану. На крају, Милошевић је пристао да делегација може да остане, али само ако Панић обећа да ће ћутати."

На конференцији је Панић представио и његов мировни план у 12 тачака, који је подразумевао међусобно признање бивших југословенских република по оригиналним границама, као и отварање преговора са албанским лидерима.

Милошевићу се то нимало није свидело.

„Панићев план је био да понуди Западу уклањање Милошевића, у замену за подизање санкција", пише Лебор у Милошевићевој биографији.

„Видео је то као пословни споразум између два партнера где и једни и други имају нешто чиме могу да тргују."

Међутим, амерички званичници за то нису били заинтересовани, додаје Лебор.

Три дана после Лондонске конференције, у Народној скупштини заказано је гласање о повлачењу подршке Панићевој влади.

Међутим, Панић је успео да остане на функцији захваљујући гласовима црногорских представника у савезном парламенту.

И тако је само шест месеци од када је постављен на премијерску функцију - и то баш као Милошевићев човек - постао један од лидера опозиције.

Председнички избори

Непосредно пред изборе, пише Тим Џуда, „најважније Милошевићево оружје", Телевизија Београд, која ће касније постати РТС, почела је са пропагандом против Панића и опозиције.

О Панићу се говорило да је агент америчке ЦИА, да ради на јачању санкција против Југославије и на продаји Косова.

„У једном од ретких телевизијских интервјуа, Милошевић је рекао да су Панићеви налогодавци у Вашингтону", пише Џуда.

Пред изборе 1992. дошло је до прве праве медијске кампање у историји Србије, уз изборне рекламне блокове и митинге широм земље.

„Ово није битка између два човека, ово је борба између два система, старог и новог", викао је Панић са трга у Крушевцу.

Милошевић је освојио 57 одсто гласова, а Панић 34 и после избора често оптуживао власти за нерегуларности.

Случај Галеника

Панићева компанија ИЦН касније преузела је Галенику, некада највећег југословенског произвођача лекова.

Уговор Милана Панића и Слободана Милошевића о претварању државне фабрике у мешовиту својину потписан је 1990. године, пише Време.

Али и ту је, као и на пољу политике, убрзо дошло до проблема.

Када је између Милошевића и Панића „љубав престала", америчко-српски бизнисмен је потраживао милионе долара од државе на име неплаћених лекова.

Влада Србије је тада декретом удео ИЦН-а у Галеници смањила са 75 на 35 одсто, преузела фабрику и поставила ново руководство.

ИЦН је у фебруару 1999, тужио Југославију суду у Вашингтону за неправедно одузимање имовине.

После пада Милошевића са власти, Панићеви људи су поново, не баш лако, већ на силу, ушли у фабрику, пише Време.

Спор је решен на Међународној арбитражи у Паризу пет година касније, тако што је држава Србија требало да плати америчкој компанији 50 милиона долара, колико је Панићево руководство раније уложило у Галенику, пише портал Екапија.

Ово дуговање Србије остало је упамћено по називу Панићев дуг.

Галеника је 2017. продата компанији из Луксембурга.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу, Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk