O 'rođenom pobedniku', grčevima i probušenom kostobranu: Rani mostarski radovi Luke Modrića

Desetine hiljada navijača i stotine miliona gledalaca pred televizijskim ekranima gledali su 40-godišnjeg Luku Modrića sa suzama u očima posle eliminacije Hrvatske od Portugala u šesnaestini finala Svetskog fudbalskog prvenstva.

Posle 20 godina i 202 nastupa, Luka Modrić odigrao je, vrlo verovatno, poslednji ples u dresu nacionalnog tima, koji je predvodio do drugog i trećeg mesta na svetskim prvenstvima.

„Nije vreme da sad pričam da li ću i dalje igrati. Brzo ćete saznati", rekao je 40-godišnji Modrić novinarima posle utakmice sa Portugalom.

Dok se o Modrićevoj budućnosti spekuliše i pominje odlazak u fudbalsku penziju, nastavak karijere u italijanskom Milanu ili povratak u madridski Real na neku od funkciju u upravi kluba, vraćamo vas tamo gde je sve počelo, davne 2003.

Tada je sve bilo manje - blještavih reflektora gotovo da nije bilo, publika na Stadionu pod Bijelim brijegom u Mostaru bila je malobrojnija, a malo ko van Bosne i Hercegovine je gledao prenose tamošnjeg prvenstva.

Omaleni, mršavi, 18-godišnji Luka Modrić zaigrao je u crveno-belom dresu Zrinjskog, u koji ga je zagrebački Dinamo poslao na jednogodišnju pozajmicu i prvi put se suočio sa seniorskim fudbalom.

Izgled je varao.

Modrić je izgledao kao dete, ali je već na prvim utakmicama očarao i saigrače i navijače, priseća se za BBC na srpskom Ivica Džidić, rođeni Mostarac, koji je zajedno sa Modrićem te sezone stigao na pozajmicu iz Dinama.

Pored fudbalske tehnike, kojom će Modrić i dve decenije kasnije očaravati navijače od Australije do Sjedinjenih Država, isticao se „karakterom i glavom", kaže Džidić.

„Kada vidite nekog tako malenog, ko fizički uopšte ne pripada tu, ali se tako bori i igra - onda su simpatije još veće", dodaje Džidić, koji je u omladinskom pogonu Dinama i u Mostaru proveo sa Lukom više od tri godine.

Modrić je u Zrinjskom odigrao 22 utakmice i postigao osam golova, a navijači su ga proglasili najboljim fudbalerom kluba te godine, iako je bio daleko najmlađi.

Godinu dana stariji bili su Džidić i Davor Landeka, takođe pristigao iz Dinama i bio Modrićev cimer tokom mostarskih dana.

I tada, kao tek punoletni momak, bio je „rođeni pobednik“, priča Landeka za BBC na srpskom.

„Mrzi da izgubi, ludi. I na treningu, a da ne govorim na utakmicama“, opisuje.

„Ali, s obzirom na njegove kvalitete, nije često gubio", dodaje sa smehom.

Kasnije je nekoliko meseci proveo u Interu iz Zaprešića, zatim je postao prvotimac Dinama, a preko londonskog Totenhema se domogao madridskog Reala, u kojem je proveo 13 godina i šest puta bio prvak Evrope.

Modrić je više puta govorio da takvu karijeru nije mogao da zamisli ni u „najluđim snovima", čak ni kada je kao već priznat igrač iz Totenhema prelazi u Real.

Mostar i 'dete' u svetu odraslih

Odrastajući u Zadru, gradu u Dalmaciji, Luka je, kao i većina talentovanih momaka, gledao ka splitskom Hajduku, najvećem dalmatinskom klubu.

Kao dečak je proveo dve nedelje u Hajduku, za koji je zaigrao i na jednom turniru, ali nije prošao, ispričao je više od tri decenije kasnije u podkastu „Neuspeh prvaka", koji vodi bivši hrvatski selektor Slaven Bilić.

„Ljudi u Hajduku su tada odlučili da je prerano za mene, da to još nije to“, objasnio je Modrić.

Sa 14 godina otišao je u zagrebački Dinamo, gde je proveo kadetske i juniorske dane, a tamo je upoznao Džidića i Landeku.

Kada su Džidić i Landeka kao stariji završili juniorski staž, bilo je dogovoreno da odu na pojazmicu u mostarski Zrinjski, dok je Modriću ostala još jedna sezona u omladinskom pogonu.

Džidićev otac tada je bio u upravi Zrinjskog, pa je na njegovo i Ivičino insistiranje i Luka pošao za Mostar, priča mlađi Džidić.

„Njega do tada niko nikada nije gledao iz Zrinjskog, niti je ko znao kako igra, osim mog oca, jer je dolazio da gleda mene.

„Kada smo preporučili da i on dođe u Zrinjski, u Dinamu su rekli da to nema smisla, jer je najniži i najslabiji, a ta liga (BiH) je bila jako teška i gruba.

„Ali, otac mi je verovao i Luka je došao sa nama", priča Ivica Džidić.

Luka nikada ranije nije bio u Mostaru, ali je pristao da dođe „na poverenje", dodaje.

Zrinjski tada nije bio ono što je danas - šestostruki prvak Bosne i Hercegovine i klub koji se gotovo svake godine bori za titulu.

Ivica se priseća da je na prvom treningu bilo čak 42 igrača, previše za jedan profesionalni takmičarski tim, pa su se igrači presvlačili u tri odvojene svlačionice.

„Mi mlađi smo se presvlačili u trećoj svlačionici, a kad su ostali videli Luku, rekli su 'šta ste nam ovo dete doveli' - zbog njegove građe.

„On je tada stvarno bio dete, najmlađi", dodaje.

Tokom fudbalskih početaka Modrićeve fizičke karakteristike bile su velika mana u očima mnogih.

„Svako ko ga vidi bilo mu je odmah jasno da je veliki talenat, ali su zbog sitnije građe ljudi bili nekako sumnjičavi u njegove fudbalske mogućnosti, izdržljivost, snagu“, priseća se Landeka.

Skretanje kod Sarajeva

Sumnje su nestale već posle prve pripremne utakmice koju su odigrali protiv Sarajeva.

„Svi su se iznenadili i oduševili njegovim znanjem i time što je bio tako mali, a tako je dobro igrao i razmišljao.

„Već tu su krenule simpatije svih prema Luki", kaže Džidić, tadašnji saigrač, a današnji prijatelj najboljeg hrvatskog fudbalera u istoriji.

Tada, kao i danas, Modrića su na terenu od drugih odvajale „tehnika, prijem, razmišljane".

„Uvek je bio jedan korak ispred svih nas na terenu, upadalo je u oči i razlikovao se od nas", dodaje Džidić.

Iako najsitniji, Modrić se ubrzo ustalio u prvom timu i do kraja sezone odigrao je 22 utakmice i postigao osam pogodaka te sezone.

Još jedan meč protiv Sarajeva, ovog puta ligaški, ostao je u sećanju i Landeki i Džidiću.

Ako bi morali da izaberu jednu utakmicu te sezone na kojoj se videlo da Modrića čeka velika karijera - onda je ta.

Luka je tog 4. aprila 2004. doneo pobedu Zrinjskom u Mostaru (2:1), a ona je na kraju sezone bila vrlo važna.

„Sarajevo je tada bilo bar 50 odsto jače od nas, a mi smo morali da pobedimo kako bismo opstali u ligi.

„Na 1:1 je uzeo loptu, prošao i dao gol, a bio je najmlađi u ekipi, junior", priča Džidić.

Ali, nije sve bilo do talenta.

Luka je „živeo fudbal“, kaže Davor Landeka, njegov cimer iz mostarskih dana.

„Ono pre, kad su tek počeli mobilni telefoni, kad bi ga uključio bile su one pozdravne poruke.

„Jednom mi je rekao 'daj, molim te, upali moj telefon', ne znam šta je tad radio, ali pisalo je na ekranu: 'Fudbal je moj život 100 odsto'.

„Tada o tome nisam razmišljao, ali to je jedan od pokazatelja koliko je on oduvek živeo za fudbal“, priseća se Landeka sa dugogodišnjom igračkom karijerom u BiH, Švajcarskoj i Hrvatskoj.

Pobednički mentalitet bio je jači od krhke fizičke građe, koja je umela da Modrića ograniči tokom sezone 2003/2004.

Često bi ga trener izmenio pre kraja utakmice, jer nije bio dovoljno spreman da izgura ceo meč, uprkos želji.

Tih grčeva se sa osmehom sećaju i Landeka i Džidić.

„Na mnogo utakmica smo ga iznosili sa terena zbog grčeva", kaže Ivica.

Ali, grčevi su bili pokazatelj da se „nikada nije štedeo", dodaje Landeka.

„Kada vas grčevi hvataju to znači da ste dali više, maksimum koji ste mogli“, kaže.

Kako je 'stradao' Ronaldo, a Mostarci zavoleli Modrića

Grčevi su obeležili i Modrićev debi na Stadionu pod Bijelim brijegom u Mostaru protiv Čelika iz Zenice, ali ga legendarni Hrvat više pamti po prvim aplauzima navijača Zrinjskog.

„Oko 50. minuta su počeli da me hvataju grčevi i morao sam da izađem, ali publika me ispratila ovacijama.

„Tada je začet moj sjajan odnos sa navijačima Zrinjskog koji će me pratiti do kraja boravka u Mostaru", napisao je Modrić u autobiografiji Moja igra.

„Sa Mostarom sam kliknuo od prvog dana. Odmah sam osetio zadovoljstvo", dodao je.

Na kraju sezone, navijači Zrinjskog su mu dodelili nagradu „Filip Šunjić - Pipa" namenjenu najboljem igraču kluba po njihovom mišljenju.

Bilo mu je to „najdraže priznanje" tokom boravka u Mostaru i prvi individualni trofej u seniorskoj karijeri, posvedočio je decenijama kasnije Modrić.

Ali, put do njega i opstanka kluba u Premijer ligi BiH nije bio lak.

Nije to bilo prvenstvo u kojem je mnogo mladih igrača dobijalo šansu, a oni koji jesu, morali su da budu spremni da trpe udarce.

Modrić je u autobiografiji opisao kako je „dobio poprilične batine po nogama“, posebno na vrućim gostovanjima Leotaru u Trebinju, koji je te sezone osvojio titulu, kao i Borcu iz Banjaluke i Čeliku iz Zenice.

„U Trebinju su stradali moji najdraži štitnici sa likom Ronalda, koje mi je poklonio otac Stipe.

„Neki frajer mi je išao na nogu metalnim kramponima kopački i probio rupu u plastičnom kostobranu'', prisećao se Modrić.

Čeličenja u toj ligi seća se i Džidić, koji je iz mlađih kategorija zagrebačkog Dinama zajedno sa Lukom okusio seniorski, muški fudbal.

„Ko je osvojio tri boda na strani u toj ligi, taj je bio prvak.

„Kad ideš u goste, ne igraš protiv 11 igrača, nego protiv svega drugog, posebno tada", opisuje on.

Nedavno je posetio Luku u Milanu, gde je odigrao poslednju profesionalnu sezonu, i uverio se da Modrić i posle svih izazova i trofeja u karijeri, ne zaboravlja one koje je prošao u Bosni i Hercegovini.

„Pitao sam ga da uporedi špansku i italijansku ligu, a on mi kaže: 'Ivo, veruj mi, samo još u Italiji postoji to da igrač trči za tobom neprestano celu utakmicu, kao što je nekad bilo u BiH.

„'Tako mi je bilo u BiH - ne možeš da se okreneš'", prepričava Modrićeve reči.

Čovek koji 'ne preskače stepenike'

Kada nisu gostovali, Luka i Davor Landeka su živeli u stanu blizu Stadiona pod Bijelim bregom, ali je do njega svakodnevno „morao da pređe 300 ili 400 stepenika", što mu nije bilo teško, opisao je Modrić u autobiografiji.

Išli su mu ti stepenici i tokom uspona u svetu fudbala.

„Nikada u karijeri nisam preskakao stepenice, sve je išlo postepeno, ali uzlaznom putanjom.

„Svaka stepenica i svaki klub za mene imaju jednaku važnost i težinu“, rekao je Modrić godinama kasnije.

Naglašava značaj koji je ta sezona u Zrinjskom imala za dalji razvoj njegove karijere u Dinamu, londonskom Totenhemu, madridskom Realu, Milanu i reprezentaciji Hrvatske.

„Otišao sam u meni nepoznatu bosanskohercegovačku ligu, ali posle se pokazalo da je to bio dobar izbor za mladog igrača, jer sam se pripremio za velike izazove“, smatra Modrić.

Imao je želju da još jednu sezonu ostane u Zrinjskom, ali su u Zagrebu „imali druge planove", opisao je Luka.

Njegov saigrač iz detinjstva i današnji prijatelj Davor Landeka smatra da je ono što je Modrić uradio u karijeri „neverovatno, posebno zbog toga kroz šta je sve prolazio i sa čime se susretao“.

Ivica Džidić naglašava da je od malih nogu znao da će Luka „postati vrhunski igrač".

„Niko ne može tačno da predvidi šta neko može da dostigne, ali njegov talenat i znanje nikad nisu bili upitni - gde god je došao, bio je najbolji ili među najboljima", objašnjava Džidić.

Za Modrića kaže da je isti kao i te 2003. ili nekoliko godina ranije, kada su se upoznali u Zagrebu.

„Jednostavan i normalan. Razgovaramo isto kao što smo razgovarali i pre 23 godine", jasan je Džidić.

Veličinu karijere kapitena Hrvatske i činjenicu da je osvojio Zlatnu loptu, kao prvi fudbaler iz bivših jugoslovenskih republika, opisuje kao „nešto nezamislivo".

„Srećan sam što sam živeo u Lukino vreme, što sam igrao u timu sa čovekom koji je osvojio Zlatnu loptu i delio tu njegovu sreću, koja je i moja sreća.

„Mnogo će vremena proći dok to ne uradi još jedan Balkanac", zaključuje Džidić.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk